Источник

Стр' 522

источник

Бр. 22

Племеннт човјекољубац одлшсује се: 1.) саосјећањем, које не познаје тјесногрудих обзира; 2.) жељом да притече у помоћ (БлШ1»е§чег(1е) не бојећи се труда; 3.) храброшћу, која се не боји опасности; 4.) некористољубљем, које не рачуна; 5.) мудрошћу, која не занемарује дужности и позива и најпошље 6.) сталношћу, која ништа у пола не свршава. I. Прави човјекољубац оцликује се прије свега живим унутрашн>им саосјећајем, које не познаје тјесногрудпх обзира. „Кад је Самарјанин видио несретника, ражали се на њега и . Његово сажалење дакле буди се, невоља јадног сиромаха у срце му продире. Хоћете ли рећи да је то природни покрет његовог срца. Не изражава ли се овдјејош нешто корисно, нешто племенито? свештеник и левит дају вам одговора. Њихов пут води их до ужасног мјеста, које потреса душу и срце свакога, али оно немилисрдне не потреса. Они пролазе поред њега хладно и без осјећаја, као да и нијесу ниитта особито срели. Напротив Самарјанин се ражали на злостављеног. — Зар није ради тога мио души вашој и зар се не показује достојан вашег поштовања, већ због тог његова саучешћа? Он је осјећаје срца свога свете и чисте очувао, његовао их је и до тог степена изобразио, да га они уздижу изнад малих и тјесногрудих обзира. Путник је из Јерусалима изишао и пао у руке зликовцима. Пред њим лежи сав у крви један Јудејац^ члан оне народности, која је становнике Самарјанске онако тешко врије^ала и презирала и још непомирљивије и од самих незнабожаца мрзила. Али човјекољубиво срце племенитог не познаје ниваквих ни најситнајех обзира. Вио Јудејац или СамарЈанин, био странац или еугра1>анин, њему је свеједно у том тренутку, гдје гласно вапије невоља 1 рањеног. На њега не обраћа пажње свештеник и жрец његове вјере, јер им је сасвим непознат, а може бити и нижем сталежу припадаали „кад т-а је Самарјанин видио, ражали се на њега". Ево нам овдје праве слике племенитог човјекољупца, драга браћо! Његово срце куца према сваком топло, који га срета на великом путу од земље до у небо. Поглед на једног у великом степену сретног човјека нехотице га развесељава, — у том се састоји његова слатка потреба, „да се радује с радосним". Али ступи ли пред њега дубоко ојађени, који под стријелом оштре судбине уздише, тада он не познаје хладног питања: „Које је мој ближњи?" Да ли је несретник његовог зиања и позива, или је у крвном сродству с њиме, да ли с њиме станује у једној домовини или пак једну вјеру исповиједа, да ли је он једном у срећним данима добро о њему мислио или га је може бити једном увриједио: сва та хладна размишљања он не познаје, чим га у нужди види, пун