Источник

Бр. 22

ИСТОЧНИК

Стр. 521

увиђавности и избору свој жнвот уредити, и премда и он сву снагу и моћ одозго добија ништавним се показује, јер: „Божјом сам милошћу то што сам!" — али крај свега тога може се он уздићи до племенитог самопоуздања (ЗеЉа^еШМе): Твоја милост није узалуд на мени била!'' Изнад свију бића рађа се пријатно сунце, сви се окрјепљују новим сјајним и топлим зрацима, и имају удјела у благословима, за које ви захваљујете тамној земљи; али само се човјек може у духу уздигнути до невидљивог и вјечног, који је свемоћном руком разапео небески чадор над нама, и пушта да нас сунце његово грије. Цвјетање и венење, живљење и умирање, све је то судба видљивог; само човјек носи непромјењиво у пролазној одјећи и кад једном у прах пре^е, што је на њему од праха било, ипак његов бесмртни дух повраћа се Богу, Који га је и дао. Нритеците у помоћ мојим ријечима драга браћо! Размислите о томе, о чему вам ја само слабо и непотпуно говорим, и разгледајте, шта се у вашој унутрашњости буди: високо изнад свега Бог је човјека поставио! Највећи и најистинитији човјекољубац јесте наш Отац небески. Али стога нека нико |не каже да ,,Бога познаје и љуби, ако не љуби брата свога". Тај пориче своје право достојанство, да живи слично Свемогућем и да се мало по мало њему уподобљава; тај се не труди да постане човјекољубац и као такав мисли и ради. Захтијевање је јасно, драга браћо! Исус се више пута повраћа к њој као највишој и својски је меће на срце својима сад озбиљно, сад дирљиво. Али лебди ли нам она увијек пред очима? Је ли нам она доста света ? Па јесмо ли многа радосна искуства стекли, да човјек озбиљно тежи висинама савргпенства и да постане сличан најпламенитијем човјекољупцу, кога је земља видјела, Исусу Христу? Велик и заиста частан показује нам се човјек, ако га замишљамо као таквог, који се заиста уздиже изнад свију појава видљивог свијета; али жалосно је, ако се он више пута испод њих спушта. У срце човјечије небеска је мудрост усадила осјећмје саучешћа и љубави према његовом раду, али у страганој злоупотреби слободе своје човјек угушује тај природни инстинкт, он немилосрдно окреће леђа онима? који му у цијелом видљивом свијету најближе стоје, и ушљед порока, мржње и злочина постаје он не ријетко најнесиособнији и најпокваренији непријатељ оних, за које је позван, да их љуби и благосиља. Не можемо прећутати да изнимака има, али са болом у срцу констатујемо, да је већина таквих који лошим путем ходе. Данас ријетко сретамо онакве човјекољупце, какве је Христос хтио одгојпти.