Источник

Стр. 512

ИСТОЧНИК

Бр. 22

Зато мора душа носити сву одговорност и ради тога је само она бесмртна. Кад би она била смртна, за цијело би на земљи био други ред: зло не би тада остајало некажњено, а врлина не бн се запостављала. Кад би човјек био одре^ен само за земаљски живот, морао би бити и удешен само за шега; не би се могао својим мислима уздизати и уздисати за другим идеалним животом, гдје ће шегова морална свијест бити потпуно задовољена, већ бн све шегове потребе морале бити на земљи задовољене. Хришћанска црква истина учи, да ће у вјечној награди и казни учествовати с душом и тијело. Изгледа дакле, да ће тијело без своје кривице бити кажшено, или без заслуге награђено. Но није тако. Док је човјек у тијелу гријешио и оно је осјећало сласти гријеха, а тако исто у врлини је заједно с душом патило. Правица захтијева, да грјешно тијело, које је на земљи уживало, промијени срећу са несрећом, а тако и праведно тијело. А ипак неће бити тијело кажшено и награђено због самога себе, јер оно у строгом смислу и не заслужује награде и казне, као што смо рекли. Оно ће имлти да испашта или да буде награђено само као средство човјечијег гријешеша, односно шегове врлине. Тијело је гола материјл, али та материја ће као оруђе човјечије, које је он употребљавао и зато, што му је то оруђе мило г бити кажшена, да тим душа више осјети казну, Тако се исто има гумачити и учествоваше тијела у награди. Као гато је човјек кажшем, кад му уништимо или кваримо неки мио предмет, тако ће бити он душевно кажњен још већма, кад му тијело буде страдало, а већма ће осјећати радост, кад му и оруђе шегово буде учествовало у радости. С друге стране ће се душевна казна или награда човјеку увећати тим, што ће тијело шегово и у будућности имати на неки начин сеизитивну моћ те осјећати ону казну или награду. Друкчије се не да вамислити. Бог је човјека створио с тијелом и душом, он је такав живио на земљи, такав ће живјети и у вјечности. Тијело ће шегово бити додуше „прослављено," духовније, него што је сада, али ће иаак сачувати своје индивидуалне особине, те на тај начин ће и оно у вјечности живјети индивидуално. Толико о овом есхатолсшком питању. Погато нас све у будућности очекује вјечна правда, то у том будућем животу неће сви људн бити блажени и срећни, мада теже сви за срећом. Овдје се јавља привидна контрадикција између телеолошког и моралног доказа. Телеолзшки доказ наиме тврди, да људе очекује вјечност, да у њој дођу до своје сврхе, јер је на земљи нису могли постићи, а сврха је наша вјечно блаженстно или срећа. Морални доказ пак вели, да људе очекује вјечни живот, да приме потпуну иа-