Источник

Бр 22

ИСТОЧНИК

Стр. 513

граду или казну за своја дјела. По томе дакле неће сви људи постнћи своју сврху, ни добити жељеног блнженства. Настаје питање, не рупш ли се тим телеолошки доказ; није ли моралнн доказ одговор и опронржеп.о телеолошкога, јер што у телеолошком тражимо, то се у моралном пећ. унапријед не да ? Ова контрадикција је само привидна. Истина је, да сви људи имају сврху, а истина је и да је сви неће постићи. Но телеолошкн доказ и не тврди, да ће је сви постићи. Он само доказује, да човјек на земљи нема прилике, да достигне своју сврху, па зато да је има у вјечности. Како ће пак човјек постићи своју сврху, то је тема моралног доказа. Начини за постизавање сврхе су морплне природе, као што је и човјек душом својом морално биће. Као морално биће он може псстићи своју сврху, али је не мора хтјети постићк ради своје слободе. Човјек који у напријед одбацује средство за постизавање сврхе, узима се у рачун не као телеолошки створ — то је он престао бити, чим је својевољно одбацио своју сврху — већ као морална јединица, која има да прими плаћу, да положи одговорност за забатаљепе и унакажене своје силе. По телеолошком доказу нема разлике пзмеђу људи: сви су створени за једну исту сврху. По моралном пак људи се дијеле на двије групе: на добре и зле. Зли људи завршују своју моралну каријеру већ на земљи, јер у будућем животу они неће учествоватн на онај начин, који нам довађа пред очи телеолошки доказ, За њих будући живот има смисла само утолико, уколико ће трпјети казну за своја дјела, јер за њих нема у будућности усавршавања, пошто нису наземљи ударили никаква темеља свом усавршавању. Морални људи пак имају у будућем животу наставити своје усавршавање, у ком се састоји њихова срећа. Ту срећу они сами заслужују. Свијест о срећи дата им је на земљи, да тежећи за њом као за својом сврхом оплемене свој дух тако, како ће он у будућем животу ужнвати ту срећу. Кад би се пак тјелесном смрћу све свршавало, то би за грјешнике смрт била добит, јер би се на тај начин опростили одговорности за своје гријехе. П1то се тиче питања, који људи могу постићи у вјечности своју сврху, кад нема човјека без гријеха на свијету, одговорити нам је, да је друго човјек са малим гријесима, а друго човјек неморалан. Ако гријех није такав, да убија душевни живот у човјеку, тада ће човјек моћи постизавати своју сврху, дакако са већим напором, него човјек са сасма лаким или проштеним гријесима. Људи на свијету дабогме нису једнакн, па неће сви ни постићи једнако своју спрху, а кад би је и постигли, не би у псто доба. У томе питању упућујемо