Источник

Вр. 23

источник

Стр. 541

ако је негда могло битп народа, који нису имали никакве религије, зашто их данас не би могло битп? А ако их данас не можемо наћи, ннсу се могли наћи никад напросто зато, што човјек не може бити без религије, а без маказа и жигица може. Зар данас нема младих народа, који се налазе у почетку развића, особито међу дивл>ацима? Процес, који се дога^ао прије 3000 година, догађа се и данас: стари вароди итчезавају, а нови се развијају. Па како да се не нађе ме^у тим младим народмма, који од њих, којн се још није развио до ндеје о Богу и бе смртности душиној! Кад би се религија тако развијала, као што се народи развијају, онда би се морало и данас наћи народа, који но би апсолутно имали никакве религије. То пак данас нпје могуће наћи, а из тога сасвим правилно закључујемо, да таквих народа није никад ни било. Најчудноватије је пак што неки тврде, да и ако се данас не може наћи иарод, који не би вјеровао у бесмртност, да их је у прошлости било, па наводе за примјер јеврејски народ, и ако је овај био у старо вријеме носилац и главни заступник вјере у бесмртност 8 ). За јеврејски народ кажу, да није познавао вјере у бесмртност, већ да се на њега утјецало само земаљским обећањима и пријетњама. Мојспје и пророци пак да не зиају за бесмртност. У то вјерује и Кант, а особито Шопенхауер, велики противник јудејске религије. Он у својој жучи тврди, да Јевреји апсолутно нису знали за бесмртност, а ако се у св. Иисму и спомиње гдје што о томе (н. пр. Дан. ХП. 2.; II. Мак. VII)да је унешено међу њих са стране, н. пр. од Вавилонаца 3 ). Истина је, да се на јеврејски народ утјецало земаљским наградама и казнама, но није истина да Јевреји нису вјеровали у бесмртност. Не кажу ли историјске старозавјетне књиге, кад говоре о смрти царева израиљских и јудејскпх, да они„ заспаше", дн се „придружише" очевима својим? Не назива ли се смрт у старом Завјету сном н. пр. Паралип. XIV. 1.: И заспа Авија . . .? Кад бисмо хтјели навађати потврде за доказ, да је народ јеврејски вјеровао у бесмртност душе, морало би се исписати пола старог Завјета. Најкласичније мјесто даје нам Еклезијаст: „Повратиће се прах (тијело) у земљу, као што је и било, а дух ће се повратити Богу, Који га је и дао" 3 ). Што се тиче старозавјетних земаљских обећања и пријетњи и тога, што се не пријети са небеским, вјечним казнама, то има свога

*) (Ж О. ЈРеП: „В1е 1Јп81ег1)Нсћке1<; . , стр. 113—116.

2 ) бећорепћаиег : г Рагег§-а ип<1 Рага1Јротепа м 1. § 13. Ег1аи1епи1^еп т.иг КапИзсћеп РћИоаорћ!е, стр. 151. Примједба«

3 ) XII. 7.