Источник

Стр. 542

ИСТОЧПИК

Бр 23

узрока у томе, што се на тадашњи јеврејски народ могло најбоље дјеловати пријетњом, да ће их за невршење закона постићи земаљске невоље. Тај народ није био зрио, да би могао више уважити небеска добра од земаљских. Није ни чудо за оно доба, кад још и данас има много више људи, који ће послушати закон, само ако им се попријети осјетљивом земаљском казном, а кад им се попријети вјечногаћу слећи ће раменима. Мишљење; да јеврејски народ није познавао вјере у бесмртност, почнва на погрјешном тумачењу Еклез. III. 21. 1 ). На том мјесту Еклезијаст срав[&ујући човјека са животињом као у сумњи каже: „Ко од људи зна, да ли дух човјечији иде горе, а дух животињски да ли иде доље у земљу". Но језик Еклезијастов треба разумјети. Тумачимо ли га буквално, нећемо ли морати по 1Н. 2. убијати, јер тамо каже, да има вријеме кад треба убијати, а вријеме, кад треба лијечити. Но то се ве смије буквално схватити, јер је то језик сликован, којим хоће да се каже, да свашта има своје вријеме и ништа више (СЖ Ш. 1.) Тако и оно мјесто Ш. 21. значи, да човјек не може бити задовољан са земаљским животом, јер живи на њему као и животиња, па и горе. Но рецимо, чак и да се породила сумња у дугаи Еклезијастовој, он је разгања сам, јер завршује своју књигу ријечима: повратиће се тијело у земљу, као што је и било, и дух ће се повратити Богу, који га је и дао. Јер да је Соломон одбацивао вјеру у бесмртност како би могао сам себи противурјечити, кад учи, да ће и праведнику и грјешнику судити Бог (Ш. 17.) Он не мисли, да ће Бог потпуно судити на земљи, јер цијелу његову књигу провијава скепса и незадовољство са земљом, већ да ће Бог судити у другом, вјечном животу. На земљи му је „све сујета'', земаљски живот му је празан, а у вјечности се тек остварују наше наде и долазимо до потпуне правде. Тај природни глас, по коме сви народи вјерују у бесмртност дугаину, не може бити лажан. Откуда би човјечанство имало такве слутње. кад њој не би одговарала истина? Новјек све прије може отрпјети, али потпуно уништење се никако не може сложити са његовим разумом. Да човјечанство није ту вјеру измислило само из свога егоизма, каже нам морални доказ, јер човјек не очекује у булућем животу само срећу, већ и несрећу и много се вигае човјек боји одговорности, него што би се имао бојати, кад би знао, да с тијелом умпре и душа. Да је сам измислио вјеру у бесмртност и то јога из егоизма, он би је измислио онакву, каква би му годила т. ј. вјеровао би само у вјечну сроћу, а неби мијегаао ту никакве одговорности.

*) СГ. Сг. РеИ; „016 ХЈш^егћКсћкеН . , . стр. 113.