Источник

Стр 544

ИСТОЧНИК

Бр. 23

Шта је пак са душом биљном и животињском? Је су ли и те душе бесмртне? — Ми смо навалице оставили ово питање неријешено, кад смо говорили о биљној и животињској души. Овдје је мјесто, да на то одговоримо. До разјашњења тога питања ћемо најлакше доћи, кад примје нимо доказе за нашу бесмртност на душу биљну и животињску, па ако ти докази пристају и на њих, онда су и оне бесмртне. Животињска и биљна душа и ако се есенцијално, а не само градуелно разликују од човјечије душе, ипак по природи својој морају имати слпчности са човјечијом душом. Ту сличност потврђује већ та околност што неки тврде, да је разлика између човјечије и животињске душе само градуелна. Код биљне смо душе констатовали, да она има само вегетативну моћ а животињска да има вегетативну и сензитивну. Интелективну моћ има само човјечија душа. Кад прегледамо пак доказе за бесмртност човјечије душе, видјећемо да се скоро сви ти докази осврћу само на интелективност душину. Вегетативна и сензитивна моћ наше душе губи се тјелесном смрћу, јер оне не представљају собом никаког усавршавања. Тијело човјечије без икаква слободна рада (у коме се састоји усавршавање у правом смислу) развија се и опада. Има их додуше и који тврде, да душа и надаље задржава вегетативну моћ, те себи послије тјелесне смрти гради, као што је чинила на земљи, ново тијело, некако духовпо. Но то гледиште нема у науци заступнигса. Примијенимо дакле доказе за басмртност човјечије душе на душу биљну и животињску! На првом смо мјесту споменули онтолошки доказ. Нристаје ли оп на душу животињску ? — Николико, јер тај доказ каже, да сваком појму који је у нашој свијести, одговара реалност. Животиња, колико се може закључити, а ти су закључци више него сигурни, нема појма о блсмртности, а још мање, може тај појам себи приписати. Животпња као што смо рекли, не сазнаје себе каоличност,а прематоме не може имати ни појма о бесмртности. Пошто она нема ни самосвијести, не може бити код ње никаква говора пи о каквим душевним тековинама; животиња се не развија интелектуално; она је и данас иста као од искона. По томе онда на душу животињску не пристаје нн екопомски доказ. Моралном доказу је подлога безувјетна и потпуна правда. И о томе не може битп код животиње ни говора, јер ни она нема никаквих строго моралнпх појмова. Она се руководп својом прпродом, пнстинком, који је води само ономе, што је за њу најбоље непитајући,