Источник

Бр. 23

иеточник

Стр. 545

да ли је то на штету другим бићима. Животиња нема појма о заслузи и кривици, а то она најбоље доказује својим животом. Животињски чоиори нису уређени на моралним појмовима, већ на заједници интереса, којој их учи само природа (инстинкт). Ни с те стране није дакле очекивати други неки живот. Историјски доказ иада такођер сам по себи, јер нико никад пије нашао животињу, која би пјеровала у будући живот, која би се надала неком бољем удесу у будућности, или којој би се уопће могла импутирати таква вјера. Код људи нема народа без вјере у бесмртност, а код животиње не може уопће бити ни спомена о тој вјери, јер она нема појма о бесмртности. Људи имају слутњу у бесмртност и та слутња као природни и опћи глас цијелога човјечанства мора битп истинита. Животиња нема те слутње; да је њој намијењена бесмртност, она би свакакако морала имати о њој нека појма, неке слутње. Што се тиче телеолошког доказа, морамо испитати, шта је сврха животињском и бпљном животу. Нашто служи и нашто је бпљка у свијету? Ни нашто друго већ да послужн животу; без ње не би могло бити ни животиње ни човјека. Пошто је дакле њен постанак увјетан, то ће и она бити увјетна, тј. постизаваће своју сврху тијем, што служи као увјет вишем животу. Ради тога биљна душа не може бити бесмртна. Са животињом је исто тако. Као што је биљка увјет животињском и чопјечијем опстанку, тако је животиња увјет човјечијем одржавању. Сврха њена биће као и у биљке, наиме да одржава своју врсту и да на тај начин послужи као увјет вишем животу. И она дакле постизава своју сврху на земљи. Човјек истина није ограничен у исхрани својој на једине животиње, он се може одржати и вегетабилном храпом. Но зато му је жпвотпњч ипаге потребна на сваком кораку: за одијело, за испомагање п т. д. а најпослије и за исхрану, јер самом пегетабилном храпом би се могао човјек некако хранитп али би то храњење било недовољно. Можда је човјек размажен, акомодиран жмвотињској храни, али фактнчпо видимо, а и од памтивјека знамо, да се он храни животињама. Истина он пе треба све жпвотиње непосредно за своје одржање, али их треба иидиректно, јер оне условљпвају једна другу, а уједпо условљавају многе и напредовање бнљпог царства. Према томе је жнвотиња увјет човјечијем животу и она постизава своју сврху на земљи, јер омогућава човјечнји развитак на земљи. [Свршиће се].