Источник

Бр 23

ИСТОЧИИК

Стр 535

на стран)-, те данас те старине красе многе велике библиотеке европоке. Но заслуга је Рајићева, да је он први у Хиландару нашао и кашње у сиојој псторији употријебио животе краљева и архиепископа српских од АЕ. Данила II., сада добро познатог старог српског писца похвал них житија из прве половипе XIV. вијека. Вративши се већ 1758. г. дома би поставл>ен у Карловцима за учитеља н» тамошљој школи, ио Рајић се због развих неприлика пе мога ту више од три године задржати, него оде у Темишвар, гдје је спремао младиће за свештеиички чпн и нисао своју историју. На позив бачкога владике Мојсија Путника пређе у Нови Сад за учитеља „Духовне Колегије", гдје поред званитних дужности доврши историју и велико богословско дјело у пет томова. Родине 1770. позове Рајића митрополит Јован Ђорђевић, да се прмми зва^ва корекгора за славенске књиге, које су се имале штампати у Бечу, но Рајић ради слабога здравл>а одби ту понуду, навукавши на се гњев и нерасположење мигрополита. Но с друге стране опет имађаше Рајић пријатеља у лицу епископа Путника, који га на његову жељу закалу^ери у мају 1771. у манастиру Ковиљу, а већ те исте године пр »изведе га на степен архммандрита, Ковнљског. .Узалуд је митрополит Ђорђевић протестовао против овог Путниковог поступка. Јован Рајић оста н на даље архимандрит, клонећи се јавног живота и пословања, те ради тога није ни настојао да дође до епископског достојаиства. Рад Јована Рајића распада се на трп групе: на богословску, историјску и забавну. ЕВегоко богословско зиање и темељита спрема, коју је постигао у Кпјеву, огледа се поглавито у питању Катихизпса, када се 1774. енергично латио сасгављања ове тако важне приручне књиге, те тиме осујетио увађање познагог Канизијевог Катихизиса. Из његова Катихизиса учили се прав >слављу читави низови генерација, те је тиме учинно Рајић велику услугу светој цркви иравоелавној. И да није ништа друго написао већ би и тим самим радом осигурао Рајић себи трајан спомен у историјн просвјете српскога народа. Између осталих богословскнх рад^ва споменућемо јоште огромно дјело ,.0.'ологнческое т^ло" у пет томова. Дјело ово пајвише је и:јвод н пријевод из богословских списа Теофана Прокоповича, а карактерпстмчно је и стога, што се Рајмћ служи у њему и западним цркв^пим писцем бл. Августином. Дјело ово пије никада штампано, него лежи у рук пису. И ако ово дјело удара на хиљаде писаних страница вал>ало би га проучити, да се г.иди колико је Рајић самосталан био према списима Теофана Прокоповича и даље како и на који их је начин употребљавао Тако н. пр. знамо да Прокопович у једном од својих бо-