Источник

Стр. 536

источаик

Бр 23

гословских сииса разлаже опшпрно, да ли да се Св. Нисмо излаже на простом иародном језику и да ли световњаци нмају права чнтати своте књиге? Теофан се Прокопович у овом питању обара на католичке богослове, а поглавито на Језуиту Белармина. Вриједмо би било знати, да ли има трага окоме питању у Рајићевим богослог.ским списима, те ако га има, како је то питање он ријешио. Важно је даље Рајићево дјело Проповиједи преведне са руског. Проповиједи ове писане су већ више народннм језиком. јер су у првом реду имале послужити свећенству и народу. Међу забавним дјелима спомињемо пјесму „Бој змаја са орлови", писану народним језиком. У тој пјесми пјева се рат између Аустрије и Турске. У задњим годинама живота свога занимао се стари архимандрит прерадом позоришне игре, трагедијом „Смрт Уроша Петог," коју је написао Рус Манојло Козачински г а Рајић је допунио и издао. Но најважније му је дјело „Исторш разпихЂ славенскихч. народов г в наипаче Болгаргв, Хорватовгв и СербовЂ", штампано у Бечу 1794/5. у четири велика тома. Тежак бјеше посао приступити изради домаће историје у оно вријеме. Што је најпотребније за познавање прошлости једнога народа тога у оно вријеме скоро ничега не бијаше. Наши домаћи извори беху тида сасма незнатни. Листине и повеље старих српских владара лежале су још неоткривене у архиви Републике Дубровачке и на Атосу; не знађаше се даље за радове Св. Саве, Стевана Првовјенчанога, Доментијана, Теодосија, Данила, Констаатина философа, старе српске љетописе, а што је понајглавније богате прхивске књиге дубровачке тек ће много доцније да привуку пажњу научника, те да покажу, колико су знамените по знање историје читавога Балканског Полуострва. Рајић је као што напријед споменусмо слутио какво богатство крију атонски манастири, те му је и пошло за руком да открије спис Архиепископа Данила, те да га у својој историји употријеби, унесмвши на основу тога извора у историју српску краљеве Радослава и Владислава за које се доселе није ни зпало. За заиадну половину Балкана нмао је он већ вигпе наслона у темељитим радовима знаменитог Трогиранина Ивана Луцића, само је штета, што не усвоји његов научни метод. Осим домаћих пзвора употријебио је Рајић и многе византијске и латиаске писце, покушавши на основу те гра^е да прошлости нашега народа огромну цјелину даде. Приступајући изради историје српкога народа захватио је бољега разумијевања ради у прастару словенску старииу, а осим тога расвијетлио је историју хрватскога и бугарскога парода, знајући