Источник

Бр. 24

ИСТОЧНИК

Стр. 56?

чава такав предјео или момеват, послије кога радња, која није имала раније мјеста, да ступа на силу; да се у том слу.чају оно отуд не исказује, као да има мјеста послије роЈјвња Спасител>ева. И та прилика, што браћа Господња у јеванђеоској историји ступају већим дијелом заједно са Матером Господњом, још сасвим не говори, да су они дјеца Њезина а не посинци, тим више, што се Богомати нигдје не назива матером њиховом, што би природно било очекивати, кад би та претпоставка истинита била. Напротив било би савршено непојмљиво — кад би они били њезиним синовима, — зашто Господ на крсту препоручује Своју Матер (Јов. 19, 26—27) Јовану Богослову, а не коме од браће — синова Богоматериних, јер би у првом реду они били обвезани старати се о њој. Као син Марије Дјеве у Новом Завјету означава се једини Господ наш Исус Христос и, као супротност браћи Његовој, Он се управо назива „Сином Маријиним" Марк. б. 3. Сам начин, којим је Исус Христос препоручио на крсту Матер Своју Јовану Богослову показује, да је Он био једини син Дјеве Марије: „ево сина твога", какав би израз употребио Христос, кад би осим Њега било у Марије, Матере Божје, још дјеце. Против овога говори још и вјера Цркве у приснодјевство Богоматере (међутим сви основи, које приводе стари јеретици и новији рационалисте за доказ овога мишљења, истичу из предубјеђења против аестсар&еуса. и тенденцијозног одрицања чудеснога факта рођења Исуса Христа), а такођер морално хришћанско чувство, које се никада не може помирити с мишљу, да је Пресвета Дјева, поставши Матером Господовом, имала доцније дјеце са Јосифом. То је било немогуће и од стране Јосифове већ зато, што му је већ у вријеме обручења с Маријом било 80 година (као што свједочи црквено предање, записано у Св. Јована Дамаскина у бесједи његовој на Рождество Христово). Немогуће је још и по побожности његовој пред тајном ваплоћења, у коју је он био посвећен, а и по натприродним догађајима при рођењу и пошље рођења Христова, којих догађаја бјеше он очевидац и свједок. Црквени учитељи нијесу без основа сматрали претсказање на приснодјевство Богоматере у ријечима Језекиљевим о затвореним вратима храма (Јез. 44, 2; Амвр. у Миње-а 16, 319—320). Напротив узалудни су спорови (н. пр. Кремера, Мајора) на ис. 49. 20; 63, 9, као доказ да су браћа Христова били синови Матере Његове. Напошљетку понашање браће Господње, који се хтједоше узвисити над Њим у почетку Његове службе, Марк. 3. 21, и шта више и на крају исте, Јов. 7. 2 и даље., — показује, да су онп били старија браћа Господова, међутим, по овоме, најстарији брат („првенац") био је Господ.

\