Источник

Бр. 4

ИСТОЧНИК

Стр. 81

рика не смију ступати у брак са незнабошцима и јеретицима" (Милаш: Правила П. 155.), одакле излази да је мјешовит брак уопће забрањен. Одлуке ових помјесних сабора у Арлсу, Лаодикији и Картагини, и назоре светих отаца о мјешовитом браку потврдио је својим аукторитетом IV. васионски сабор у Халкидону, који је напријед помеиутим 14. правилом својим поново и изрично забранио брак између вјерних и јеретика. Али зло ни те забране нијесу могле сасвијем спријечити, јер је чак и пето-шести васионски сабор потребним сматрао, да се у овом питању изрази. И да би се сваком мијешању са јеретицима за свагда на пут стало, свети оци тога с*бора издадоше шљедећу забрану: „Нека је забрањено човјеку православноме, да се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној, да се вјенча са човјеком јеретиком. Агсо се открије, да је ко тако што учинио, брак нека се сматра нишшавим, и незаконита веза нека се развргне . . . Ко преступи ово . . . нека се одлучи" . . , (Милаш: Правила I 556.). Овом забраном, која је од свнју најјаснија, и која се никако неда другчије тумачити, него само буквално, тачно је одре^ено гл^диште православне цркве на мјешовите бракове. На жалост, мора се признати, да ни ова забрана није помогла, као што нијесу помогле ни истодобне, пређашње и доцније одредбе православних владара Источне империје, који, док су с једне стране најстрожије забране издавали, дотле су иначе из династичких и политичких обзира сами себе од тијех забрана разрјешавали. Док је црква у прва два периода своје повјеснице овако мислила, и вјерне своје у интересу чистоте православља од мијешања са инославнима чувала. нашла је себи савезника у хришћанској држави, која је упоредо са закључцима црквених сабора издавала одредбе и забране, што се на мјешовити брак односе. Али док је црква у лицу својих претставника: епископа, само апелом на савјест вјерних, односно само духовним казнама хтјела спријечити не чисто православне брачне заједннце, дотле је држава у лпцу свог првог претставника, императора, силом нласти оружја и тјелесне казне чувала имунитет државне религије. Милански едикт, тај епохални догађај црквене повјеснице, није само по цркву епохалан, већ и за римску државу. У старој римској царевини владала је прије тога едикта у смислу римскога права прилична вјерска толеранција у погледу склапања брака, јер ступање у брак није зависило од вјероисиовјести, пего од сталешке разлике. Разлика у вјери била би запрека тек у том случају, ако би вјероисповјест државној религији са опасности претнла. Едиктом Константина Великог