Источник

Стр. 80

Бр. 4.

Хришћана и нехришћаиа; и ма да је већ и дотле било неких јереси, о њима у овом погледу скоро и не спомињу. Тек иза тога, када је црква спољагање непријатеље миланским едиктом оборила, видимо, да се појавл.ују забране за мјешовите бракове неке нове врсте, и то за бракове: изме]ју вјерних и —■ јеретика. Додуше већ апостолска правила строго осуђују свако општење са јеретицима, ата да је и поред те осуде бнвало бракова између вјерних и јеретика, па чак и изме|>у клирика и јеретичких женскиња, доказује нам 14. правило халкидонског сабора, којим се такви брак забрањује, односно прописује се, како, се има поступати са дјецом из таквих бракова, но који су прије ове забране склопљени. Кад је незнабоштво као и јудејство пред јеванђељем морало коначно устукнути: црква није сматрала за потребно, дд пооштри забране ступања у брак са невјернима. Тек у 14. правилу халкидонског сабора, гдје се говори о забрани брака са јеретицима, тангирано је гледиште цркве на брак и са невјернима, али само у толико, што црква сматра брак са јеретицима као и брак са некрштенима, т. ј. да је немогућ и ништав. Али колико је од четвртог вијека била црква мирна од јудеја и незнабожаца. толико више пажње морала је да обрати на имунитет самијех догмата, на које су баш њени неки заблудели синови почели ударати. И као што је у своје вријеме чувала своје чланове од сутицаја са некрштенима, исто тако их је од селе морала чувати од везе са онима, који су ортодоксији у самој цркви пријетили. Почевши од помјесног сабора, држаног у Лаодикији 343. године црква је у сгшма скојим забранама о мјешовитим браковима непрестано наглашавала забрану брака изме^у вјерних и јеретика. Десети канон тога сабора вели, да они „који цркви припадају, не треба да безразложно сједињавају своју дјецу са јеретицима". Тијем правилом забрањен је даклем сваки мјешовити брак апсолутно, — јер таквог аргумента једва да има, којим би се потреба мјешовитога брака са забраном цркве у склад довести, односно оправдати могла. А што 31. правило истога помјеснога сабора допушта, да се вјерни са јеретиком може вјенчати, ако овај прими православље, то се ни мало не цротиви наведеном 10. канону. Кад се јеретик обрати, он постаје истим таквим чланом цркве, као што је члан онај, који је од увијек цркви припадао; а кад послије обраћења ступа у брак, тада ни брак његов не може бити мјешовит, већ једновјеран. Сличну забрану 10. правилу лаодикијскога сабора издао је својим 21. правилом помјесни сабор, држан у Картагини 419. године. Тим правилом забрањује се само то „да дјеца кли-