Источник

Стр 150

ИСТОЧНИК

Бр. 7.

гласовима о току послова на сабору, видјела свој прави положај и имала одбрану за своје вјеровање. Будући, на реду с другим вјероисиовиједањима, одјеком православља супрот сувремених заблуда, исповиједање ово има ту особину, да се у њему на најпобједоноснији начин одбацује јединствени, лијеии основ, на ком флорентински сабор хтједе да утврди тако звану унију цркве, односно догмата о происхођењу св. Дуза, т. ј. да у њекојих отаца источних, особито у Дамаскина, Дух Свети назива се кадшто исходећим од Оца кроз Сина. Сабор је мислио да види у овом изразу ону мисао, да Дух Сгсети, по учењу ових писаца, са свом очевидношћу показује, да израз кроз Сина, под пером источних писаца, има сасвим друго значење. С ове тачке гледишта исповиједање Марка ефескога служи дивном допуном претходннх исповиједања, и у то исто вријеме представља неразрушиву одбрану ради православне цркве источне у спору њеном са западном односно догмата происхођења Светога Духа. 1 ) Исповиједање православне вјере светога Марка ефескога, пнсмено изложено у Флоренцији. По милости Божјој, васиитан у догматима благочешћа, и шљедећи у свему светој и католичкој 1],ркви, ја вјерујем и исповиједам да је Бог и Отац један без иочетка н без узрока, да је Он извор и' почетак (аЕтса) Сииа и Духа; јер Син је од 1Бега рођен, и Дух Свети од Њега исходц. Син ништа не доприноси ка исхођењу Духа, исто тако и Дух ка ро^ењу Сина, али происхођење је обојих заједничко п здружено, као што богоглаголиви оци уче. За то се и говори, да Дух Свети исходи кроз Сина , т. ј. гаједно са Сином, и као Син, ма да и не начином рођења, као овај ; а за Сина не говори се, да се Он рађа кроз Дјјха; јер назвање Син не трпи ово, да Га не би штовали Сином Духа. И по овоме Дух се именује Духом Сина, ■— по онћењу природе и јер се кроз Сина јавл»а и даје се људима, а Син ннје и нигдје се не назива Сином Духа, као што праведно примјећава Григорије Нијски, Но кад би израз исходити кроз Сина — означавао узрочност, као што говоре нови богослови, а не просијавање и јављање Духа кроз Сина, и у опће посланство и ношљедица, као што учи богомнадахнути Дамаскин, то све остали богослови не би отстрањивали тако јасно узрочности од Сина. Јер један говори: Један је извор, т. •). узрок (х1~Ј.сс) пресугиаственога Божанства — Отац, чим се и разликује од Сана и Духа; други; Један је нерођен и један је извор Божанства — Отац; т. ј.

Ј ) Овај нревод учињен је са старо-грчког рукоииса, који се на лази у московској синодалној оиблиогеци.