Источник

Бр. 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 187

Послије његове смрти отиде Методпје из Рима те се заустави у Панонији код кнеза Коцеља. Пробавивши код Кодеља врло кратко вријеме, отиде Методије поново у Рим, гдје га папа Адријан П. год. 870. посвети за архиепископа Моравске и Паноније. Но чим је Методије стигао у своју дијецезу, изби свом снагом на површину отпор од стране римокатоличког к-лира. На челу римокатоличке опозиције стајаху Адалвин, бискуп (Јалцбуршки, Херманрих, бискуп Пасавски и Хано, бискуп Фрајзиншенгки. Позвавши на одговор Методија, злоставише га и вргнуше у тамницу. Но енергични папа Јован УН1. заузе се за њ, те га преко свота легата бпскупа Павла из Анконе ослободи тамнице године 873 , на што се Методије поново врне у своју морлвску дијецезу. Но тај исти легат, који га је ослободио затвора, донесе му уједно и папосу наредбу, којом му се забрањује служити службе бозвје словенским језиком. Но Методије далеко бјеше од тога да се покори овој папској наредби. Са напуштањем словенске слуасбе, ради које је толико много страдао, напустити би морао читав дојакошњи рад у Моравској и његово присуетво ондје бпло би сасвим излишно. Методије чуваше дакле словенску службу као очи у глави кроз њеколико година. Но противници његовп бјеху све силнији, а ствар се по Методија зло окрену, када на страну римокатоличкпх бискупа приступи и моравски кнез Сватоплук, којп бјеше напустио традиције својега претходника кнеза Ростислава. Не могући даље одолијевати Методијевим противницаии, позча га папа Јовап УШ. 879. г у Рим на одговор. Методију пође за руком 'Д& се пред папом оправда, нашто папа 880. изда булу, у којој правда Методија и дозвољава богослужење на словенском језнку. И на овом мјесту о15ара се академик Јагпћ против споменутих њемачких научника, који прогласише ову булу неавтеатичном. Када се овако опрао од клевета, врати се Методије у своју моравску дијецезу, гдје је дјелао до своје смрти 885. годнне. Нацртавши овако живот и рад сдов. апостола, прелази Јагић на питање, т,а ли се може вјероватн некој старој трпдицији, по којој би Методије при крају живота крстио чешког кнеза Боривоја. Јагић одбацује ову впјест. но допушта да је било неке везе између рада Методијева и његових ученика у Моравској и уведења слов. богослужења у Чешкој у X. вијеку. Са вијешћу, да је Методије пред крај живота путовао у Цариград, слаже се Јагић, истичући, да су том приликом словенске књиге морале продријети у Бугарску, као што су још за. Методијева живота постепено продирале словенске књиге и у Хрватску. Врло је важан и зчнимљив, одјељак у коме Јагић на оенову критичке анализе извора куша, да одреди које је дјелове црквених књига могао Методије превести. По њему би био то т. з. Паримејник или главни дијелови Старога Завјета, као н. пр. Пентатеух, или Пророци, даље Псалтир и по свој прилици правила Јована Схоластика. Одредивши овако литерарно дјеловање Методија, прелази Јагић на судбу словенске службе у Моравској послије Методијеве смрти. Тек што је Методије заклопио очи за навијек, подиже се против словенске службе бискуп Вихинг, те потпомаган кнезом Сватоплуком, изради код новог папе Стефана V (VI). да забрани слов. богослужење. Одлуком иапском побједила је франачка моћ над словенским начелом самосталности. Ма да овом забраном није словенека елужба у један мах утрњела (ово свједоче стари глагоскп споменици