Источник

Кр. 8.

источник

Стр. 175

што држава ни једној нрнзнатој вјероисповиједи није сметала, нитн може сметати, да иста у сопственом дјелокругу —- а баш по ријечпма позиваног закона према прописима и правним обичајима разводи мјешовите бракове —- за своје припаднике. Тај закон (56. и 57. §§.) тиче се само свјетовног суда, ако се парница пред њим поведе, и да се неможе тицати суда духовнога, који по својим правилима поступа. У осталом ми држимо, да је напрезање западне цркве за измјену тога закона сасвијем излигтшо^ јер свака црква може да разводи брак само за свога пргтадника ; те ако је н. пр. од два римокатолика јеаан у православље прешао, брак ће се по његовој тужби — ако има канонскога разлога — само за њега развести, а не и за римокатоличку странку, која православни духовни суд ни онако не признаје. А што се тиче тумачења западне цркве, да је чак и онај мјешовити брак, који је нзмеђу њеног припадника и нпр. једног- православног хришћашша у православном храму и по православном обреду склоп.љен, римокатолички брак, 1 ) те је по том за рјешавање спорова из таквога брака она, а не православна црква надлежна: на то само толико имамо примјетити, да је такво тумачење обичан покушај за препотенцију, јер се друкчије неможе назвати када чак и оном хоће да суди, ко јој не прппада, и ко њеног благослова није ни тражио. * На завршетку морамо још примјетити, да се мјешовити брак нарочнто у пошљедње врнјеме код нас нравославних Срба јако раширио, тако, да је постао сасвим обичиа појава; нарочито у кругу интелигенције има много примјера, који за нас ви вајмање нијесу утјешни. Узрок тој жалосној појави јесте — признајмо пскрено ■— равнодушност у вјери, која је природна пошљедица слабог вјерског васпитања. Оно се додуше обично не тумачи овако — јер ко ће признати да је крив? — нехт> се сматра толеранцијом, која ваља, да ,,краси" сваког образованог човјека. Но та „толерација" у браку сасвим друкчнје изгледа нарочито гдје је жена иновјерна. Та „толеранција'' тако далеко иде, да се често препебрегну сопствене вјерске дужиости, а светкују се ту1}д празници, држе туђе иконе и иде се мимо своје у туђу цркву. Таквл толеранцпја није толеранција, већ индиферентизам и грјешно попуштање. Но били би неправедни, када би прећутали, да смо томе и сами кривп, јер данашњим даном чак и у свештеничким породнцама наилазимо на ииовјерне зетове п снахе. Животни разлози нијесу, ннти могу бптп довољни, да се те жалосие појаве оправдају,

Ј ) Биди преднаведени чланак.