Источник

Стр. 224

ИСТОЧНИК

Бр. 10.

0 постанку агапа или вечера љубави. — Стеван Душанић. [ Прибинић. ] Мишљење о посганку агапа у богословској днтератури Није још потпуно ријешено. У главноме постоје два мигнљења, која се на исте односе. По првом мншљењу агапе или вечере љубавн поникле су од многобожачких заједничких трпеза, које су овп приуготовљавали послије приношења идолских жртава. Но таково мигаљење не мозке се одржати на пољу критике; агаие дакле нијесу могле произаћи од незнабожачких заједничких пнровања, ушљед тога, шго се незнабоштво очигледно разликује од правога значења хришћанских вечера љубави. У незнабоштву та пнровања носила су искључиво грађански карактер. Начин равноправности и братства у њих очигледно сасвијем се је разликовао од хришћ. агапа. Тако н. пр. у круг незнабожачког заједничког пировања улазила су лица по избору т. ј. лица, која су заузимала високи положај у друштву, а при држањ^јхришћански вечера љубави присуствовали су сви вијерни чланови цркве %ез икаквога обзира на њихов другатвени и материјални положај. Мада су се, вечере љубави састојале из добровољннх прилогд црквене опћине, имали су право присуствовања и она лица, која иијесу донијела нигата, особито што се тиче сиротиње и странаца. По другоме мишљењу агапе су постале од јеврејскпх заједничких столова (софри). и ово је нишљење оправданије, само |'е у томе питање: којему се внду јеврејских пировања агапе односе ? То се иитање намеће с тога, што су Јевреји ималн неколико сличних пировања. Нрви начин угошћења био је одмах послнје жртво-припошења. Но овај начин није имао сличности са агапама; ирво, стога, што су пировања оваке врсте приуготовљавана на рачун појединаца, дочим су агапе чињене из средстава цијеле опћине. На агапе ове пошљедње врсте могли су да дођу сви хришћани звани и незвани, дочим на пировања поједннаца нијесу могли незвани присуствовати, него су долазили понајвишо званице — сродницп и сусједи. Други начнн јеврејских оићинских столова правила је сама „синагога" на свој рачун за сиротињу н странце; док су агапе прнуготовљаване за све вијерне, не само за снротињу и страпце и не имајући само у виду добродјетељ, но главни образац хрншћанске вечере љубави имале су религиозно-моралну цијељ — да укријепе ме|јусобну љубав, братсгво. Трећи начнн гошћења биле су — „празничне трпезе". По свједочанству Филона за оваковим трпезама није било разлике изме^у