Источник

Бр. 1 5

источник

Стр. 361

Унапрнјед знамо, да ће нам се рећи: па кад језачници не би примили Роспода, како су примили слуге ВВегове, апостоле? . . . Кад би Њега одбацали, како ипјесу одбацили Петра и Павла . . . Како да су слуге извршиле оно, чега није свргаио Господ њихов ? Како су они побједили језичништво, побједили непобједни Ри.м, кад се Господ и из Гадаре морао одмах удаљити ? . . . Но ту је — велика тајна. То је та тајна, за коју је Господ рекао ученицима Својим у опроштајној ГЈвојој бесједи: скрбди к^к < иа , д-кла, гаже Љт* творћ> и тои сотворит 'К и —- колша си \ г к соткориттк 1 ) . . . Ријеч Спаситељева се и збила прије свега бага у обраћању к Њему језичвичког свијета, у великој побједи иад њим. Кад се ои прославио 2 ) у богочовјечјој природи Својој и кад је, као права глава цркве Своје, послао вјернима Духа Светога, они ко '©1чџ 3 ) извојштише ону велику побједу, коју је Он само прииремао Својом појавом на свијету; Ње1'овом силом и влашћу, коју је стекао послије драговољног страдања и смрти (дадесд Жи ксакл кллстк ма небеси и нл зе <и/1и, —- рекао је Он ученицима по Свом васкрсењу — Мат. XXVIII, 18.), оии дрепородише свијет и промијенише сав правац његова живота. За један дан**апостол Петар, употребивши утисак чуда, којим су добили вјерни дар језика* 1 ) обраћа Христу више вјерних, него што је сам Господ обратио за све вријеме Свога земаљског живота. 5 ) И баш само тим путем, путем потпуног моралног препоро ^аја, језичничкм свијет је, као што смо видјелп, могао бити приведен Христу и само други Учитељ, други Утјеиштељ, Којега се Силом свршава препоро^ење, Који човјека просвјећава не спољашњим учењем, већ измјењујући цијелу његову природу — могао је и томе свијету предати истину Христову и живот његов измпјенити по начелима, која је он дотле држао за немогућа и која су му била непојмљива. Но док Исус још н? к'к ПјЈосллкднск, ме оу к-к Дб^^к (гкатми к г к /И1р'к в ) и ироповијед Самога Хоспода у језичничком свпјету била би тек гласом вапијућега у пустињи. Језичричкп свијет тада још није давао никакве наде за успјешну јеван^еоску проповијед. Можемо показати још једаи узрок, зашто није било ни наде, да ће језичннчки свијет примити јеванђеоску проиовијед. Као тешки болесник, језичнички свијет је требао великих и јаких лијекова; њему је требало проповнједати о љубави не рнјечима, којих он пије појимао ») Јов XIV, 12. -2) Јов. VII, 39. з) Јов. XIV, 13 — 14. Дј- ап. II, 41 •) Дј. аи. II, 41. в ) Јов. VII, 39.