Источник

Стр. 362

ИСТОЧНИК

Бр. 15.

већ дјелима, која би и њему бпла разумљива. Док није постао могућ међу људима јеванђеоскн закон љубави силом Дчха Светог, сама проповијед о њој није могла тропути окорјелога срца језичника. А кад се у малом, пзбраном друштву Хртстових вјерних почео да остварује тај божанствени закон љубави, — пред њим се човјек мораде поклонити, јер није могао ништа ни прословитн против њега. Зато је и рекао Господ ученнцима Својпм у опроштајној Својој бесједи: селгк 1)јз$= <м'к|от г к ксн, /VIои оучншцк! есте, Лш,е лк«вовк и.идте соксч« :■) у узајамној, самопожртвовној, на дјелу остварепој љубави Он је показао Своме маломе стаду знак, пок којим ће се оно побједоносно раширити по цијелом свијету, приводећи га јединоме Пасгиру свију. И историја нам свједопи, да је језичничкп свијет заиста био побјеђен не толико ријечју, гсолико дјелнма љубави: не толико проповијеђу о њој, колико тим, што је она животом острареиа била.

Над недогледном множппом земаљских бнћа стоји човјек, који, колико је склопом својега тпјела близак земаљским бићима, толико и удаљен стоји од њих својим внсоким мислима и тежњама. Откуда је и како се појавнло на земљи то најсавршеније биће? Обраћајући се казивању Мојсија, читамо, да је човјек, као и сва природа, створ Бож!и, да је свемогући Творац створио тијело човјечије из земље и у то тнјело удунуо душу из Свог сопственог бића. Тако је, по свједочанству библије, човјек сложен пз два дијела: тијела, које је узето из земље — отуда је слично свем земаљском и душе, коју је дало биће разумно и вјечно — и зато је разумпа п бесмртна. Тако свједочи религија. А шта о том вели наука ? Роворн тако исто врло мало, као и у опће што мало говори о постанку жизих бића. Ми већ имамо на уму знамениту Дарвинову теорпју : „преображаја свијетова " те^судећи по тој теорији природио је очекивати, да ће Дарвин , доказујући прогресивни развитак живих бића, завршити с човјеком и признати га најсавршенијпм потомком какве животиње. Али Дарвин у свом првом дјелу: „Тће (1евсеп1; о{' тап" као из неке учтивости, боље рећи опрезностп још ипје нсказао завршну своју ријеч о човјеку, том господару свијета, мада је освпјетлио пут к ријешењу проблема постанка човјека.

[Наставиће ее.]

Постанак човјека

•) Ј об . XVIII, 35.