Источник

Бр. 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 397

Васпитање карактера у школи. (ВагпеМ, Соттоп зепзе 1П е(Јиса(;1оп апс! 1еасћт <Ј. Гј О псЈоп. 188'Ј.) — Превео Драгутин Драгојевић, свештеник.*) [Н е р а д и н]. Штетна је предрасуда — цијепање науке или учења од васпнтања. У том погледу гријете врло многи, а особито они, који мисле, да школа ваља да спреми грађанина, што пак мисле науком постићи. Сама настава, какви били њезини програмп, не може постићи своје сврхе, ако у себи не спаја интелектуално образовање са образовањем моралним. Сзмо онај може успјешно васпитавати, у кога је и једио и друго у потпуној хармонији. Ваљаво поучавати значи — помагати развијању лијепих навика и лијечити зле; ове пак навике и рђаве и лијепе мислнмо овдје нераздјељене. Узалуд мисле неки, да се знање даје саопћавањем и усвајањем факата; то је донекле и оправдано, али још није довољно да се што прпбави. Знање мора имати цјелину, п у том смислу оно је подједнако потребно за ске, мада усавршавање у њему зависи особито од својстава и потреба појединца. Васпитно образовање човјечје нема одређених граница; нема нити је било човјека, који је постигао савршенство, а сви уепјеси, које је човјек постигао само су знак, до чега човјек може доћи. Идеал савршенства, какав нам религија износи, недостижан је. Ми можемо само тежити к њему, у колико то наше душевне способности допуштају — јер такав је закон у животу и природи цашој." Овим се опредјељује задаћа васпитачева. Он је дужан саопћавати питомцу своме побуде, које му дају могућности безграничног усавршавања, давати снаге и моћи да напред креће независно од утјецаја спољашњих прилика и материјалне помоћи. Но доводећи питомца свога да те сврхе путем здраве дисциплине, мора васпитач знати измјерити снагу његову, како га прије времена небп тако оптеретио, да његова слабачка плећа не могу поднијети. Сваки човјек још из раног дјетињства сам по себи расте дјелањем природних енага у њему. Ослоните се на њих и пустите их нека сами расту, говоре једни. Не ослањајте се на њих, него их брижно учите, говоре други. Треба наћи праву истину међу овим контрадикторним мишљењима. Васпитач ваља да дјела, но зло је ако заборави, да главни фактор васпитања мора бити сам питомац. Без његова дјела узалудан је сав труд. Једни философи хоће, да је душа дјетиња лист бијеле ха ртије, по којој васпитач може писати све што му се свиди, и да се у томе и састоји главно средство за васпитање. Такви философи мисле, да свако знање долази непосредно од чулних престава, а сви умни процеси нијесу ништо друго, него хорпзонат његова посматрања и скуп осјећаја његових. Од малих ногу ваља питомца тако васпитати, да све с разумијевањем посматра; у такој прилици сам осјећај служи као основ за расуђивање. 'Гим методом скоро и неостаје мј еста саморадњи ученичкој, јер сав труд припада учитељу. Ученик изгледа способним за усвајање идеја, које куд и камо превишују његову снагу за спознавање, а памћење његово терети се умним напором у нади, да се тим путем стечено „знање" усваја уму неким непо знатим умним процесом. С друге стране непрестано обраћање ка осј ећајима слаби дјелатноет пажње и не даје времена размишљању; отуда у образовању карактера

*) Из књиге К. II. Иоб г -ћдоноецева: Учеш.е и учителв. Педагогичеокш зам-бтки. Москва 1900.