Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 463

(по свези ријечи опћина — абтоЕ и апостоли — бохоОутес) нијесу захтјевали обрезања од Хришћана из незнабоштва, нијесу принуђавали Тита — Грка, који је догаао с Павлом, да се обреже, и „знаменити" нијесу нашли у Павлову проповиједнњу ничега, што би требало додати или исправити: „оки, вели Павле, који се бројаху као најстнрији мени ништа не додаше" 1 ). Напротив, ступови цркве Јаков, Кифа и Јован признали су власт и рад Павлов са шиховом влашћу и пружили су њему и Варнави „десницу" 2 ). Они су били убје^енц да је онај, који је дјеловао у лицу Петра при апостолству ме |ју обрезанима, дјеловао и у лицу Павла при проповиједању ме^у незнабошцима 3 ), и та рука другарства била је коначно свједочанство јединства вјере и мира међу апостолима. А у лицу апостола засвједочиле су своје унутрашње јединство и саме цркве, које су се налазиле под њиховом врховном управом. Дивно је изразила Јерусалимска црква братско опћење с црквама Хришћанским из незнабоштва у послатој од сабора посланици. Павла и Варнаву она назива: „љубазнијем нашијем, људима, који су предали душе своје за име Господа нашега Исуса Христа", а отпочиње овим ријечима: „апостоли и пресвитери и браћа поздрављају браћу, која су по Антиохији и Сирији и Киликији, што су од незнабожаца" 4 ). Истина, то братско опћење колебало се је некада због претјераних јудејскпх погледа и предрасуда неких заблу^елих Јудејо-Хришћана; особито то треба рећи о оном времену, када су вјерни из незнабоштва основали већ опширну опћину, и када су се ти претјерано *) Гал. II, 6. Одобрени на сабору поглед Јудејо-Хришћана на обредни закон као за њих обвезни, како се чини, није био какво исправљање и додавање Павловом учењу, и није тим више стајао с њим у противурјечју. Знатнији Јудејо-Хришћани, чији су погледи нашли потврду на сабору ; и дал>е су се строго држали обредног закона; али тим не мање нијесу га сматрали као неопходан услов оправдања. Но и Павле није одбацио спољашњег чувања Јудејства, напротив он је уважавао обредни вакон Мојсијев и сам га је много пута испуњавао (Дј. ап. XXI, 26; XVI, 3). Он га је одбацио само као средство оправдања и освећења човјечијег. Његово је главно начело било : нико не мора да остави земаљеке националне грађанске одношаје ; у којима се је налазио до Хришћанства ако не буде каквих важних узрока; и по томе начелу Иавле је дозволио и Јудејима, да задрже своје јудејске установе, којима је припадао и обредни закон. „Као што је Бог раздијелио свакоме, и као што је свакога иозвао Господ, онако нека живи. Је ли ко позват обрезан, нека се не гради необрезан ? ако ли је ко позват необрезан нека се не обрезује" (I. кор УП, 17, 1»). Исто тако није стојало у противурјечју с учењем Павловим о употре бљавању идолских жртава, као предмету по самом себи без моралне вриједности, ни одредба (установа) сабора, која позива Хришћане из незнабоштва, да се уздржавају од идолских жртава, ако то само саблажњава (I. кор. УШ. 4, 9—12). ;; Зато ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега" (стр 13). Тако је Иавле тражио уздржавање од идолских жртава више ради слабе савјести. Но та слаба савјеет у суштини је условљавала и одредбу сабора, која позива Хришћане из незнабоштва, да се уздржавају . од идолских жртава. 2) Гал. П, 9. 3) ша. П, 8. *) Дј. ап. XV, 25, 26, 23.