Источник

Стр. 460

источник

Бр 19.

из самога духа човјечјег, тога он не може примити нити усвојити. Но откровење, ако одх л овара своме имену, мора превазилазитн наш разум. јер се овдје ради о новим вишим истинама, којнх не можемо наћи природним средствима познаваља. Ако ее већ идеје, које имају да захвале свој постанак творачком женнју философа, појета, вјештака, високо уздижу над умом обачних самртника, то се то још внше може примјенити на истине откровења, којих је извор Божански а не људски разум. Захтијевати потпуно познавање откровења значи изједначивати, заједно са античним и најновијим пантеизмом, самосвијест људску са Божанском (Хегел). — Но при свој својој узвишености истине откровења додирују се у безбројним тачкама са људским животом и разумом и налазе одзива у срцу људском. Особитост и преимућство откровења у томе се и састоји, што оно саопштава такове идеје, које се могу открити свагдје, гдје само има ма и трунак људскога чуства н. пр. побожности, љубави и тежње за светошћу. Уз то оие могу да даду храну уму људском за цио живот, да буду неисцрпиви предмет мисаоног рада за човјека, који је досегао виши ступањ моралног и научног живота. Истине откровења могу бити, доступне и младом : уму (Мат. 11. 25) и високо развијеним и ученим људнма, а да уз то остану вјечном тајном, чије све дубљине не могу схватити ни сами анђели (1. Петр. 1. 12). Нека садржај откровења не само превазилази разум људски, него нека се кадгод налази и у протусловљу са природним разумом, нека једнима изгледа као саблазан, а другима као лудост (1. Кор. 2. 23, Дбнн. 17. 32), ни то још не може служити као опровржење откро вења. Кад би наше природно мишљење било у сасвим нормалном стању, у том случају откровење не би морало бити у протусловљу с њим. Али преврат наше моралне природе, а с том и мишљења, зараженост овог пошљедњег гордошћу и надутошћу, јест факат, доказан личном свијешћу свакога и историјом људске мисли. С тога Бог и бира за вијеснике откровења лудо пред свијетом, да постиди мудре (1. Кор. 1.27). Дакле протусловље откровења природном разуму јест нови доказ његове истинитости, — кад би постојало таково откровење, које би све сводило на наше властито дјело и заслугу, оно би нам се допало, јер би давало храну за нашу гордост; али због тога баш не би било истинито. — Но пошто откровење своди све на снисходљивост и благост Божју, то нам се оно и не допада, јер нас скрушава; — због тога баш и јест оно право откровење. — Но човјек и осим разума има сакрнвену истину у својој моралној природи. То је унутрашње осјећање и увјерење, да смо мн за Бога и да идемо к Богу; то је