Источник

6р 19.

источпик

Стр. 4б1

дубока морална свијест да смо грјешници и да нам је потребна благодат и милост. Са овим смјерним разумом слаже се откровење. У том смислу може се рећи да откровење није над разумом ни прогаив њега него за разум. А разум без сумње има способности и праве наклоности или воље да прими откровење. Откровење неопходно претпоставља разуман дух, Иначе би оно било мртав капитал, јер је његова цијељ да помаже развитку ума и воље. „Нама је дат разум да познамо истину — говори св. Василије велики. Праистина је наш Бог. Дакле главна задаћа ума. је да позна Бога нашега." — Сва је задаћа код тога у томе, да се наш разум постави у правилан одношај према откровењу, које би онда могло излијевати своју свјетлост у њега, и да се жели да оно свијетли. Често се догађа да не видимо или не чујемо нешто, што нам је иначе пред очима или што дјелује на наше ухо. То је за то, што не обраћамо пажње на ту ствар и нијесмо том са свим обузети. Управ тако не можемо ни откривења да схватимо, ако му се не предамо са свим. Ова преданост познања јест љубав. Свако познање је удубљење у предмет са љубављу, без које не може бити ни једна наука. То се може још више примијенити на усвојење откровења. Са свим право је рекао Паскал: „људске ствари треба познавати, да би их могли љубити; а божанске ствари треба љубити, да би их упознали". Ко иде овим путем љубави, дознаће, да откровење потпуно одговара разуму, да је оно истина нашега разума и овај га може примити и усвојити. Не чине нам се заман многе истине откровења тако блиске и сродне, као да су натприродним дјеловањем изазване у област наше свијести из дубљине нашега властитога духа! 2. Најглавнији приговор рационалиста управљен је против тајана откровења. Откровење по њиховом суду има за цијељ, да просвјети човјека; а тајне или недостижне уму истине доводе човјека само у таму. Против ове примједбе нужно је узети у обзир то, што тајне откровења имају двије стране: једну недостижну — тамну, а другу доступну уму — свијетлу. У овом случају тајне откровења ничим се не разликују од свакога другога нашега знања. Искуство говори, да у свакој науци будни ум људски, чим само покуша да проникне даље од снољашње стране појаве, у њезину унутарњу суштину и узроке њезине, одма долази у област загонетнога, вјероватнога и задовољава се претпоставкама. Узмимо н. пр. знање психолошко сродно по свом карактеру знању религиозном. Ми можемо схватити душевне појаве само с једне стране, одређивати узајамну њихову свезу, разређивати их по сличности и др.; али кад поставимо питање о унутрашњем