Источник

Стр. 534

ИСТОЧНИК

Бр. 22.

љење човјекових осјећаја. Облак иза облака — јест болест иза болести, асалост иза жалости. Ст. 3. Кад Ие дрхшати стражари куИни и иогнути се )унаци. и стати млинарице, што их је мало, и. иотамњети коЈи гледају кроз прозоре. Овдје се тијело, као стан душин, сравњује с кућом. Стражари дома — то су руке, којима човјек чува и брани тијело, — у старости оне дрхћу. Људска снага — то су ноге, које држе тијело, као ступови кућу. У старости су ноге —- неноуздана потпора тијелу. Млинарице — јесу зуби, који дробе као млннски камен храну у устима. Нзих ће остати тако мало, да не ће имати чиме дробити храну. Који гледају кроз прозоре — то су очи, — оне ће потамњети у старости. Ст. 4. И кад %е се затворити врата с улице и ослабити звека од мљевења, и кад Ие се устајати на ишичји глас и ирестати све ијевачице. Врата са улице — то су усне. Код стараца, чије су чељусти лишене зуби, оне се чисто скупе, а тада се тешко примјети жвакање, које вргпе отврдњеле чељусти, — зато се и каже: да ће ослабити звека од мљевења. Ријечима: кад Ке се устајати на итичји глас , црт^.се слаб сан, који се код стараца прекине сваки час, кад пијетао запјева 1 . „Т1 иресшаЛе све ијевачице — значи: ослабиће сви органи пјевања, језик, грло, зуби ,6 остало. А кад ослабе ови органи, старци, не могу нити громко пјевати ни говорити. Ст. 5. И високога мјеста кад Ре се бојаши и страшити се на иуту, кад %е бадем цвјешаши и скакавац отежати и жеља ироЛи, јер човјек иде у куЛу своју вјечну, и покајнице Ле ходгши ио улицама. Погурени и немоћни старац бојаће се високога мјеста и страшиће се на путу, т. ј. он не само да није у стању попети се на високо брдо, него се и на равној стази спотиче. Кад ~Ке бадем цвјетати. Цвијет бадема с почетка је црвен, по том блиједи и постаје бео, — слика сиједе косе. Уз то бадем цвате још у јануару, дакле усред зиме, с којом Проповједник сравњује вријеме старости. Скакавац ошежати. Весело пјевајући скакавац — слика је храброга младића; што је отежао слика је погурена старца. И жеља %в ироЛи, т. ј. човјек, кад остари и сазори за вјечност, одлази у вјечну кућу, — у гроб камо ће га испратити најмљене покајнице. — Даље у 6-том стиху црта се смрт под видом златне чаше с прекинутим ужетом (под чашом разумије се — срце, а под ужетом — растројени живци), и под видом разбијенога виједра и сломијена точка, којим се вода вади из студенца. Немоћи старости — то су претече смрти, то је глас трубе, којом нас Господ подсјећа да је она близу па да се спремамо за вјечност. И како је благотворно по нас то подсјећање! Зар не отупљује