Источник

Бр. 22.

И1ЈТ04НИК

Стр. 535

код старца способност за примање чувствених утисака, зар не ослаби у њему склоност к оиим уживањима, који слабе душу, а који долазе до њега кроз вид, слух, окус, мирис и пипање? Зар не отказују старцу иостепено службу еношења с пољашњим свијетом, зато, да концентрише своју пажњу на души својој и да тражи задовољства у опћењу са Богом ? Цар Давид желећи наградити старца Верзелеја за гостољубље које му је указао кад је бјежао испред Авесалома, звао га је у Јерусалим, да стално живи уз њега; но старац одговори: „Колико има вијека мојега, да идем с царем у Јерусалим ? Има ми данас 80 година, могули расиознати добро и зло ? може ли слуга швој кусом разликовати што Ле јести и. гито (и>, ииши? могули јоште слушати глас ијевачима и ијевачицама? и зашшо би слуга твој још био на тегошу цару госиодару мојему? Нека слуга тво) умре у свом граду код гроба оца својега и матере своје [2 Цар. 19, 33. 35 и 31). Осамдесетгодишњи старац није се узрујао од понуде цареве није хтио да окуси уживања градског и дворског живота. Није он мислио на уживање већ на смрт: прошло је вријеме уживања, његова су чувства изгубила способност да разликује угодно од неугоднога; он не само да не тежи за веселим животом у великом градуЧ већ се још боји, да не буде на теготу граду и друштву. Он жели да проведе погаљедње дане свога живота не у близиои већ што је могуће даље од сујете свјетске. Слично расположење духа треба да је код свакега старца, који осјећа своју слабост. Што су шупља његова чувства за спољашње утиске, тим силнија треба да је потреба унутрашњега живота. Вурна сујета евјетска сама ће од себе мало по мало престати; па зато нека пажљпвије прислушкује глас своје савјести, нека се бави самоиспитањем. Немоћ и болест силе га да остаје код куће; нека у тишини домаћој, нарочито ноћу у вријеме бесанице, када све око њега спава, нека полаже рачун о путу, којим је дотле ишао. Кад се обазре на прошли живот свој, нема сумње, да ће му се он показати у сасвим другом свјету него прије. Предмети и радости, за којима смо прије тако тежили, немају за нас ништа привлачнога. Гријесн, на које смо одавно заборавили, за које нисмо дотле ни знали, које смо настојали испричати разним олакотним околностима, доћи ће нам тада пред очи, и ми ћемо се зачудити, како да нисмо прије могли опазити оне пјеге, која нам сад излази пред очи. Лака зебња обузима душе и дубоко палих људи, када их савјест стане корити оним језиком, од кога су дотле, наслађујући се свјетским шумом, одвраћали свој слух. Никоме није тако појмљива, као изнемоглому старцу, сва сујета блага и радости свјетских, којих не може више уживати, — и ево он почиње сад мислити на блага и радости, која вјечно остају. Свијет је