Источник

Бр. 22.

ИСТОЧНИК

Стр. 543

се у књизи, чији наслов горе исписасмо. У том дјелу покушао је проф Гелцер да изнесе у цјелини историју знамените автокефалне охридске цркве, чије поријекло датира из времена бугарскога цара Симеона, када 1е тај бугарски владар самосталност бугарске државе желио да јаче обиљежи још и стварањем независне бугарске патријаршије. Током времена помицало се сједиште ове архиепископије од Истока према Западу, док се напокон не задржа у Охриду, гдје ће кашње у XII. вијеку комбинацијом Охридских клирика да се идентификује са знаменитом Јивпшапа Ргјша. Охрид бјеше првобитно бугарска црква, но током XI. вијека послије смрти византијског цара Василија П. Маћедонца стадоше засиједати на њену столицу Грци или погрчени Бугари. Но ипак је Охрид и течајем даљих вијекова умио сачувати своју самосталност према васељенској цариградској патријаршији. Током XIII. вијека, када се заузећем Цариграда од стране Латина пренесе сједиште васељенског патријарха у Никеју, бјеше охридска архиепископија врло близу да за себе виндицира права цариградског патријарха на Балканском Полуострву. Одтога времена добива све одређенију боју антагонизам између охридске и цариградске патријаршије, док напокон 1767. г. охридска црква не изгуби своју самосталност настојањем заједничке акције између Фанара и отоманске владе. Књигу своју подијелио је писац на више одјељака. У првим одјељцима износи писац најстарију историју охридске патријаршије од времена заснивања па до пред крај ХП. вијека, старајући се да утврди опсијег патријаршије и број суфрагана (митрополита и епископа). Тај најстарији перијод може се назвати Љјсјајнијим. Византијски цар Василије II. својим хризовуљама потврдио је границе архиепископије не само у оном облику како их је нашао^ освојив држазу маћедонског цара Самуила, него је кашњом својом хризовуљом протегао границе архиепископије на онај обим, какве је имала за вријеме Симеонова нашљедника, бугарскога цара Петра у X. вијеку. Нашљедници Василијеви на виз. пријестолу напустили су током XI. вијека Василијеву политику толеранције, а ову промјену црквене политике осјетише околни митрополити (напр. Солунски), те набрзо почеше наглашивати своја права на њекоје дијацезе, отргнувши их испод јурисдикцијз охридске цркве. Заснивањем другога бугарскога царства крајем ХП. вијека и стварањем српске автокефалне цркве у пол. ХШ вијека знаменито бјеху сужене границе охридске архиепископије, што се лијепо види из преписке охр. архиепископа Димитрија Хоматијана са св. Савом. Хоматијан се горко тужи на иоступак св. Саве, називајући га неканоничним. Но св. Сава, користећи се тадипљим политичким приликама и антагонизмом између Охрида и Никеје, умио је израдити приволу васељенског патријарха, ушљед чега Хоматијанови протести осташе безуспјешни. То^ом XV. вијека, проширише се опет границе охридске патријарпшје. Са пропашћу српске деспотовине 1459. нестаде и самосталности српске цркве која поново потпаде под Охрид, да се током XVI. вијека (1557 ) енергичном акцијом патријарха Макарија, брата великога везира Мехмеда Соколовића, извије испод јурисдикцнје велике натријаршије. Ово би у главном биле главне црте пз старијег перијода историје охридске патријаршије. Писац се својски старао да оцрта промјене граница како патријаршије тако и потчињених јој суфрагана, а сјем тога покушао је да даде што потпунији хронолошки ред ступања на пријесто охридских патријараха. И ако је у том покушају показао напредак према ранијем дјелу Голубинскога, ипак није смио игнороватп новије српоке натписе, помоћу којих се могле некоје нетачности избјећи