Источник

Стр. 552

'ИСТОЧНИК

Бр 23.

никако могао равнодушан остати. Осјећај љубави према биједноме и потлаченоме своме роду није му дао мировати. Родољубље распали му јуначка прса, прислања часни крст и свето јеван^еље, а дохвата јуначко оружје „да гони врага народа свога". — Њему ништа не смета, што је момче тек од двадесет и двије године и што је још неискусан, он одмах постаје четник и своме војзоди свуда је и у свему десно крило. Из манастира устанак се ширио на све стране. али су се и Турци непрестано снажили, док нијесу толико ојачали, да се у шему није више могло остати. Мелентије са осталим четницима почетком 1858. год. напусти манастир и прибјегне црногорској граници, а остали калуђери склоне се у Дубровник а Турци манастир спале. Мелентије се у овоме устанку показивао врло јуначан и добар четово^а, те због тога одмах изаЈје на лијеп глас код свога народа. Иошље славне и знамените црногорске побједе на Граховцу 1. маја 1859. год. сви херцеговачки усташи добију амнестију од султана и поврате се ва своја опушћела огњишта. У томе и млади четово^а Мелентије на^е се са својим манастирским браством и прврати се у свој разорени манастир Дужи, о чивилук објеси саб'л>у и џефердар, а прихваћа часни крст и св. Јеванђеље, да сада опет као духовни вођа поведе своје вјерно и мило стадо Хришћанско. Но Мелентије дуго не остаде у манастиру ни сад. Требињска општина год. 1860. замоли Архимандрита Јевстатија Дучића да јој даде Мелентија за пароха и учитеља. Јевстатије општини учини по вољи и тако Мелентија сада видимо и као учитеља народнога подмлатка — узданице наше. Још што но ријеч, Мелентије се и неодмори довољно, још своје ђаке честито ни „буквици" не научи, а поново јекну пушка, поново букну Херцеговачки устанак 1861. год., јер порта не испуни обећаних олакшицб, народу. И сад Мелентије устаде на оружје и помјеша се меЈју устанике; душки калуђери уклоне се у Дубровник, а манастир би и опет спаљен. Одмах у почетку овога устанка Мелентије неким послом са|је у Дубровник браству манастирском, а аустријска влада из неких политичких разлога са осталим калу^ерима прихвати га и уклони га у Задар и тамо остаде све док се није углавио мир између Црне Роре и Турске. По овом установљеном миру у јесен 1862. год. Мелентије са калу^ерима до^е опет у манастир Дужи из Задра. Двије године иза овога умрије у манастиру вриједни и измучени старац Јевстатије Дучић и на његово мјесто вољом народа и манастирскога браства до^е Мелентије за управитеља манастира. Херцеговачки митрополит Прокопије 1866. год. произведе Мелентија за игумана манастира Дужи.