Источник

Стр. 556

ИСТОЧНИК

Бр 23.

трогаио доста пића и јестива, али за то опет парод му дужан није остајао, он му је то и петороструко исплаћивао. У свакој својој невол»и народ је у њему тражио мелема и заиста га је и налазио, своју душу ту је најбоље кријепио молитвама и добивао полета за сретнију будућност своју. Мелентије како се бијаше навикао на строгост и ред у манастиру, такав је био и у војсци. У ратовима био је врло слобрдан и јуначан. Учествовао је у многим по мањим и у свима важнијим црногорско-турским бојевима. Ко ће све те бојеве знати и изре^ати у три рата од 1857—1878. год. Навешћу овђе само оне за које се зна од 1875. до 1878. год. у пошљедњем рату и то важније, а то су бојеви: Код манастира Дужи, у Волу^цу, Глухој смокви, на Клеку, Утову, Дријену, Царини, на Никшићу, Острогу, Бару, Билећи и т. д. Вазда га је и у свима бојевима срећа служила и никада колико се зна, није био рањен. Са свима важнијим људима из Херцеговине и Црне Горе лично се познавао, држао се с њима у љубазном одношају и бивао у договору у народним пословима за ослобо^ење. Књаз Црне Горе Никола I. особито га је волио и уважавао, а то се види и по томе, што није хтио примити натраг ордена, командер-крст Данилова реда, кога му је дао, него га поврати његовом брату Тодору, да га држи у кући за успомену. Мелентије је све бивао, но вазда на уму је имао како ће своме народу бити од користи. Народна срећа, то је била његова срећа. Много је добра народу чинио, када је био члан у „Ираде Меџлису 1 '. Одатле је Мелентије сачувао доста српских глава и имовина од турске самовоље! Није Мелентије свој народ заборавио ни на просвјетном пољу. Све што је стекао и добио то је у цркву и школу дао. Српску школу у Требињу, гдје је, мислим, први учитељевао у 1860 год. Мелентије је нешто својим прилозима, а нешто, што је и друге на то навео осигурао на вазда. Мелентијевим настојањем данас српска пншла у Требињу има свој фонд и да се није онда установио по свој прилици пошље не би никад. Фонд је овај установљен 1866. год. Мелентије је први засновао ту мисао и први исте године уложио 50 дуката у злату у своје име, а у име свога омиљенога ујака пок. архимандрнта