Источник

— 41 —

св. кргатења су људи опет — слаби људи; и послије крштења не може човјек да не гријеши, јер: нико није чцст од гријеха, иа ма да само један дан шраје живот му на земљи (Јова 14, 4—5). Зато је хршпћанину потребна још једна купка, још једно крштење, којим ће спрати нечистоћу с душе своје. Злато је племенит метал, па га ипак с времена на вријеме морамо чистити, јер се навуче на њега нека превлака, посукне. А како не би требало прати душу човјечју, која је на сваком кораку изложена искушењу и гријеху, па ма она како племенита била ! Та друга купка, то друго кјзштење, којим с времена на вријеме спирамо грјеховну превлаку с душе своје, јесте св. тајна покајања. Ви сте још млади, па нема код вас још онако великих гријехова, који би од вас чинили окорјеле грјешнике. У вас су гријеси према вашим годинама и вашем положају, код вас мањих особито ваше дјечје за^евице и нопослушност старијима. Али се немојте заваравати тијем, да су вам грвјеси мали, јер знајте, да нико није на једанпут постао велик грјешник, већ постепено: прво је чинио мање гријехе, а послије се острвио и на веће. Ко не пази на себе из малена, тај ће оплакивати себе у зрелу свом добу. А ово вам је најљепша прилика, да са мало добре воље сперете са себе свако неваљалство. Ако икад, бар ову прилику треба да сваки хришћанин употреби, да у^в у себе, да се искрено покаје и исповједи; бар пред св. крстом Христовим треба да се сјети, да је хришћанин, да се сјетн своје хришћанске дужности. Пред крстом Христовим треба да омрзнеш на гријех, јер ко не мрзи гријех, тај мрзи Бога. Спаситељ је рекао Својим апостолима: коме отиустите гријехе, отиустиБе им се, а коме задржите, задржаЛе им се (Јов. 20, 23). Тим је ријечима Он дао право и власт свештеницима Своје Цркве, да опраштају људима гријехе. Али може ли свештеник дати опрогатаја за гријех, ако гријеха не зна, па ма се грјешник колико кајао? — Гријех је болест дугаина, св. исповијед јој је љекарија. Па да душевни љекар, свештеник-исповједник, узможе лијечити душу хришћанску, потребно је, да јој потанко сазна болест, да према болести може дати љекарију Зато Црква тражи од хришћанина, да уз свесрдно кајање још и искрено исповједи свегатенику своје гријехе. Срдачна исповијед је потребна^ јер међу људима има таквих гријехова, који могу одвући хришћанина у душевну смрт, ако га искусан савјет исповједников и мудра поука његова не сачува и не спасе. Свештеник мора и поучити и опоменути и савјетовати и укорити, како кад прилика доноси; он мора некад грјешнику наложити епитимију, а свакад мора водити бригу о његовом духовном напретку.