Источник

Стр. 10

И С Т 0 Ч Н II К

Бр. 1. и 2.

6. правидо лаодикијскога сабора гласп: ,.Не треба допуштати јеретицима који осгају упораи у јереси, да улазе у дом Вожји". У 33-ћем пак правилу истога сабора налазимо ово: ,,Са Јеретицима или расколницима (ауј.ацатг/.б) не смије се заједно молити" 1 ). Дравославни свећенпци дакле не смију над јеретицима вршити никакве тајне, нити икакве друге свећене службе (осим ако они не изјаве жељу и намјеру да ће у цркву православву ступити), а такође забрањује се и јеретицима свршавати ове службе за православне (Апост. правило 46. 64. Лаод. 6. 9. 33 и 37). Сва ова правила, која забрањују Хрпшћаннма религиознога опћење са неправославоима, ни у колико не протурјече духу Хришћанске љубави и оној вјеротрпљивости, к<.ја је толико својствеиа цркви православној, јер ,,посве је друго нешто трпљети у близини св1Јој заблудјеле, очекуј)ћи шихово добровољно обраћење, плес и настојати о томе, и живјети с њима у спољашњој гра|јанској заједници, а сасма је друга ствар — имати с њима без рагбора вјероког опћења, што би значило не њих обратити православљу, но и сами се у њему поколебати" 2 ). Читава ствар је гледе овога само у томе: сачувати православпе од религиозног индиферентизма, једностраности и равнодушности у дјелима вјере. Од времена диобе цркава западно-римокатоличке од Источне и варедбе истакнутих црквенпх правила ; односно религиознога опћења православних са латинима, примјењивале су се на ове пошљедње према приликама час блажије, час опет строжије. Тако нпр. кад је патријарх александријски Марко II. ставио Теодору Валсамону питање: да ли је дозвољен латинским заробљеницима улазак у православне цркве, и могули тамо онп добити благодатне дарове, добио је одговор негативан. Валсамон допушта то само у оном случају, када се такви Латини претходно потчине установама Православне Цркве 3 ). Но када је касније (у ХШ. в.) митрополит Дирахиума Еонстантин Кавасила ставио на архиепнскопа Димитрија Хоматина питање: могули православни епискогш полазити храмове латинске и тамо на богослужењу учествовглти, архиепископ је одговорпо, указујући на незнатне разлике, које постоје ме||у црквом латинском и источном, да епискои православни може походити цркву латинску. Категорички је истакао и то мишљење, да је приговор Валсамонов оштар н неоснован, јер Датини нијесу били на сабору осуђени, *) Види: 9. правило Тимотија, еп Александријског. 2 ) Арх. Јоаннг: „Опкгш, Курса церковнаго законов г Јзд г &нш и . Вбш. I. стр. 191 —192. ») Валсашон алохр. 16 Еб^саујха хтбту, V. 460.