Источник

Стр. 16

И С Т 0 ч н и к

Бр. 1. и 2.

Имајући цпјељ да темељито и истинито научно ријешимо питање о доставијерности иди недоставијерности садржаја наших јеван^еља, држим да је неопходно нужно, да ндјприје установимо општа начела, по којима држим, да имамо колико право, толико да смо и дужни да се руководимо у овоме истраживању. За такова начела у нашем питању држим ова: а) Свједоџба о каквом год догађају мора се признати за доставијерну, ако нам то казује очевидац или у опште савременик дога^аја, и ако тој свједоџби друге савремене јој свједоџбе не протуслове тако, или да поричу сам факат догађаја, кога прва свједоџба потврђујр, или да казују о догађају са свим друкчијр, него ли то казује прва свједоџба. б) Исто тако мора бити признат за истинит такав факат који се сачувао до нас, а саопштило га је лице, које, ма да је живило и послије факта, који је саопштило, ииак га је записало по ријечима очевидаца или савременика факта; и да се не иоричу друга савремена нашем свједоку лица и у са свијем друкчијем облику не казују. в) Од два различита гледишта на један и исти предмет за основаније мора се прпзнати оно, које правилним логичкпм путем ствара закључак и општн суд о предмету и то не иа премисама, које оно само истиче, него на премисама противнога гледишта, — другим ријечима. од два неједеака гледишта на предмет мора бити јаче оно, које не ставља на супрот супротном просто своје властите доказе (наводе), него које доказе или тезе противнога гледишта са беспријекорно строгом логиком употриј >би тако, да псто утуче и побије. Руководећи се сад истакнутим начелом надам се, да Лу иомоЛу Божјом ђоказаши моЛи илјири/е строго историЈску достав/ерност садржаја наших јеван^еља, а за гаим аисолутну пеиравду и иотауну паучну неоснованосш гледишша певјерсшва па наша јеван^еља као на зборнике бајака. I. Претставннци негативпе или Хришћанству непрпјатељске критике нашпх јеваиђеља не признају, да она нринадлеже лицима, којпма су их као авторима њиховим у све вмјекове хришћанске ере од првога до садашњега приписивали хришћани свију вјероисповједи, а то је: двама непосредним ученицима Христовијем из броја дванаесторице Матеју и Јовану и двама свакако савременицима Спаситељевпм: Марку н Луци, од којих је први био сапутник у миснонарској пропокједи апостолпма Петру а касније Павлу, а други ап. Павлу. Антихришћански критичари наших јеванђеља једино по томе могу порицати историјску доставијериост «,ихова садржаја, што не