Источник

Бр. 1. и 2.

ПЧ: Т 0 М II II К

Стр. 19

Припремом, да врпјеме прође, т. ј. да се вријеме убије, сдуже сами, вечерњи договори. Бескорисиому дјелу претходе бескорисни договори. Оии одузимљу много времена и код званица и код позивача, гдје и једни и други изгубе много. Љубитељи забава потроше често толико само за једно вече, да би се тијем могло лако потпомоћи стотине биједних породица, издржати кроз цијелу годину неколико школ&, подупријети неколико храмова у гдјекојим забитим крајевима и насеобинама. Сујета и таштина бацају новце са прегршти ондје, гдје их не треба корист и нужда, и ми смо тврди до ципијашлука ондје, гдје би употреба новца била веома нужна и спасопосна. Не малу штету доносе вечерње забаве и званицама. Има забава, на које се мора, тобоже по захтјевима пристојности. особито што се женскадије тиче, неизоставно доћи у новом и скупоцјеном одијелу, па макар се ради тога одијела морало и у дуг загазити. Особе, оскуднога стања, прегореће много што-шта, за домаћи живот потребео, само да могу доћи на позвану забаву у најмљеној скупој екипажи, у којој не знаду ни сједити како треба, јер нијесу иаучене. Бије ли ске то сујета? Није ли то далеко од здраве памети? Али кад се ради о томе, да се људи виде и покажу, тада је здрава памет далеко од нас. А то само зато, што смо се ми угледали на те појаве сујете, таштине п ропске потчињености гадним обичајима, они нам се не показују као зоаци умнога растројства, а код здраво мислећега човјека не могу се ни представити друкчије. На позвано вече долаве једни раиије, ^руги касније, према томе, каково мнијење има ко о себи. Ко гледа на себе с висока, признаје себе за човјека вишега положаја, тај ће увијек гледати да дође на позвано вече што је могуће касније ; „мепе могу и причекати", рачуна он; мени није угодно да будем ма. на каквој вечери; , 7 то може бити само на част онима, које ја удостојим свога посјета". (Неки, сиремивши се сасвим за полазак, нарочито шаљу лакаје, да дознаду, је ли се довољио гостију скупило, да не би дошли рано и тијем понизили себе). Рачун заиста вјеран. Има људи средњега сталиша, који се особито поносе посјетом знатних по спољашњем положају, а не увијек по личном достојанству, особ^, цијене тај долазак не из жеље да се искреио здруже с њпма, већ једино због таштине. Њима пије стало до тога, што те високе особе не ће им нигата допринијети до ли разметљивости, п што дијелом због немарности, дијелом због недостатка истннитога изображења и такга, не ће нп најмање учинитп занимљивим своје присуство на вечери, него ће шта више својим присуством сметати друге госте. Људи ташти, који воле видјети ме^у својпм госгима високу особу, цијене њезино присуство, зато, што је цијела ствар у