Источник

Стр. 24

И С т 0 Ч II II К

Бр. 1. и 2.

Сви смо грјегани. Свн носимо иа тијелу и души ожиљке ирародитељског гријеха и терет његов. Заго је потребно често јављати се духовним љекарима, да нас помоћу благодати Вожје лијече и опросте терета. Па и данас је такав један дан, који је св. пагаа православна црква одредила, да вјерна чеда њепа приступајући св. тајни исповиједи исповједивши своје гријехе и искрено покајавши се за њпх од Господа добију опроштење, и тако одлакшају душу своју терета, који је мучаше. Будите дакле, љубазни моји, свештеницима искрени, и говорите истину, гдје вас болн, јер ће вам они само тако моћи дати души добар лијек, кпји ће вас излијечити. Бог је истина, и иред њега се пзлази само истипом. Истина његова нека освијетли душу вашу, да у истину видите, гдје сте гријешили, како и кад, и да истинито признате то и покајете се; и свјетлост пстине његове разгониће тада тмасте облаке црнога гријеха, који вам је душу теретио, и угледаћете срећни, Бог дао, зору љепших дана чистога праведничкога живота. Па па уранку зоре те, осјећајући радост и љепоту ведре, оправдане душе попут онога блаженства, које смо спремни на пут млого иута осјећали на промолу красног мајског јутра полазећи пријатељима у походе и на гозбу — и ви ћете сјутра, ако Бог да, на гозбу Господњу. Радујемо се, је ли, кад нас пријатељ или рођак позове у госте, Давно се иијесмо видјели. Много је времепа прошло од задњега састанка, мпого се промјена могло догодити и код нас и у њега. Једва чекамо, да се видимо, ижљубимо и за лијепо упптамо здравље. Па гозба, па искрсн пријатељски разговор, па пристојиа шала и пјесма, све су то чари, који нам већ напријед маме радосне сузе на очи. А зар ваша сутрашња радост мања је од ове? Или зар гозба, на коју се сјутра спремате, незнатннја је од гозбе пријатеља н сродника? Ја мислим, да није, ако већа није. За искреног хришћанипа нема веће части нп гозбе од оне, на коју се ви сјутра спремате. Св. јеван^еље је овако описује: Једпп човјек зготови велику вечеру, и иозва многе (Лука 14, 16). Позната вам је та парабола Христова, у којој царство вјечног блаженства уподобљава се великој вечери, на коју Отац шип небесни позива многе. Велика је вечера то и слава не мања, јер су многи звани на њу и јер и гозба није обична. Љубав домаћинова и гостопримство је велико, он жели, да му се сав дом напуни гостију (14, 23). Да му гости сити и задовољни буду, да не огладне брзо, човјек тај јепанђелски, Отац наш небесни, даје гостима необично јело, јагње умиљато даје им, тијело Спна свога јединца. Ко не би радосно похитао на вечеру ту, гдје сваки залогај и напитак рађа човјека за блажеиу вјечност, царство небесно. Та ено Јагње само говори: Ко јеђе моје тијело гс иије