Источник

Бр. 3.

ИСТОЧНИК

Стр. 43

мора послије дчевних посдова. Но може ли се назвати одмором вријеме можемо рећи, насилнога ноћнога бдијења, гдје се и тијело умара и малаксава у борби са сном, и душа затупл>ује од неприроднога напрезања њезиних сила у бескорнсном раду? Обичај проводити дуге вечери неразуман је и по томе, што је противан поретку свјетских дјела. Још није чудо, ако се одају томе обичају људи беспослени, који или због лијености не ће да раде, или који немају што да раде. Но вар није чудновато, што се добровољно подвргавају мукама ноћнога неспавања они, који имају службу, господарство, трговину, камо морају ићи од ранога јутра? Чиме да се разјасни такав поступак? Ничим другим, него слабошћу воље. Сваки има толико здрава разума, да може признати, да такав обичај није лијеп; многим је то дугочасио и досадно, али немају доста снаге ни воље, да раде противно, да не буду извикани као људи чудни, недруштвени. Није ли то жалосна појава, да ми радимо неразумно једино зато, што и други тако раде, што је већ уобичајено да се тако ради и што, због тога не треба да ми заостајемо иза других ? Да рекнемо најпослије и то, да наши састанци у вече бивају и у вевријеме. Има, напримјер људи, која се не жацају да позивају на вечере у очи недјеље или у очи других празника; а има људи, који врло радо примају таке позиве. Догађа се, да се гости скупљају на вечере баш онда, кад се у храму по случају великога празника, служи бденије. Догађа се, да се забаве завршују баш у часу, кад црквено звоно оглашује почетак јутрења или ране литургмје, и што се гости разилазе у вече по кућама, сретајући се с православним поштоватељима црквених празника, гдје побожно иду у храм Божји на молитву, и послије ноћи, проведене у нелијепом бдијењу, одају се сну дању, не свршив не само црквене но ни домаће молитве. Да ли је до молитве онима, којих је дугаа препуна празнине, а тијело изнемогло од умора послије трудова и сујете ноћне? Посматрајући тако страшно и неразумно, а за немоћне саблажњиво, нарушавање црквених дужности да се угоди свијету, како да не пожалимо нарушноце, који тако чине, као да нису хришћани, већ незнабошци или јеретици? Други поражавајући примјер неумјесности вечерњих забава представљају забаве и плесови послије свадбе. Но црквеноме уставу тајна брака мора се свршити непосредно иза литургије. Но коме није познато, да се захтјеви устава врло ријетко врше и жртвује се за љубав непохвалному обичају — саставити вријеме вјенчања с временом сватовске вечере или вечерње забаве? Црква по снисхођењу трии тај обичај; али, пита се, зашто да ју присиљавамо на то снисхођење ?