Источник

Бр. 5. и 6.

источник

Стр. 89

грпјеха остао у њему и почео све дубље ц дубље тровати његову природу а кроз човјека распрострпо је своју погубну силу н па спољашњу прпроду. Човјек, не показавши срдачпе скрушености и не принесавши достојно покајгње, постао је кривцем пред Богом, -— јср унесавши растројство како у своју властиту природу, тако и у вгцљиви свнјет, — пошао је проти вољи свога Творца, нарушио је његове законе и уклонио се од назааченога за њега одређења; показао се несретним, јер се лишио благоволења божјега и навукао је на себе безбројне биједе и страдања; показао се тцжним, достојним сажаљења, јер је и гријех и упорство у гријеху учинио не по промишљеном напријед противљењу Богу, већ из незнања и крајњега лакоумља. Господ наш Исус Христос узео је на себе кривицу човјека, пострадао је и умро за њега, и уставпш из гроба, положно је почетак препорођењу и обновљењу природе, како самог човјека, тако и цнјелога свијета. Искупитељ и Спаситељ учннио је све да се заглади пошљедица гријеха: казна за гријех претрпљена је, опроштење је добивено. благодатна средства, да се извуче отров грјеховни и нзлијече његове пошљедице, дарована су потпуно и у изобиљу; творчево одређење гледе човјека успостављено је; растројство природе губн се и биће најпослије сасвим уништено и псправљено, кад иестане смрти; сад остаје човјеку једно — да прпзна грпјех, да се нскрен 1 покаје и да молп Искупитеља, да се спасоносна сила његових страдања и васкрсења ратпростре па цио његов састав и душе п тиједа, да излијечи његове грјеховне ране, да надопуни његове немоћп н повратп му благоволење оца небескога; једпом ријечи — спасоносно покајање треба сад да се сврши у име Христово, с увјерењем у хвегове нскупитељне заслуге н у нади на његово милосрђе и човјекољубље. Гико је требало да иострада Христос и да васкрсне из мршвијех и да се ироиовиједа иокајање у име његово и оироштењс гријеха. Показавши догматички осиов покајања, показује Господ затим двије стране илп два дјејства у покајању: иокајање и оироштење гријеха; покајање јест дјело грјешника. који се каје, а оироишење гријеха јест дјело оних, који примају покајање, св. аностола, којима је по васкрсењу дата власт, да опраштају грпјехе; кад се је Господ једном јавио апостолима, дунуо је и рекао: примитв Дух свети; којима оиростите гријехе, оирости&е им се, и којима задржите, задржаГ,е с.е (Јов. 20, 22 и 23). Како су св. апостоли били наученн, онако су и проповиједалп. Сваки пут, кад су учили о Христу, завршили бп своју проповијед познвом слушатеља на покајање. Тако пза проповиједи у дан Педесетнице рекао је св. ап. Петар народу: покајте се и да се крстите