Источник

Бр. 7.

II С Т 0 Ч Н И К

Стр. 108

вишу (егзотеричку) науку самога Христа. Сви ови псевдо-учитељи били су искључеии из заједнице црквеие још пошљедњих десетака година првога вијека. Међу тим и оии за потврду свога учеша ма и иеосновано позивалн су се на неке изреке, које су иалазили у посланици Римљанима н. пр. на 8, 11; 11, 46 и др. цитирајући их овако: „како је написано", или „како је рекао Павле". Ово признавање од стране гностика је посланица Рпмљаипма Павлова, као што су и православии држали, очевндно датира се код гностика још из онога времена, док ппјесу још одлучени бплн од цркке т. ј. краја првога вијека, кад су у оиште сви хршпћанп поуздапо зиали, које коју књигу новога З^ВЈбТЊ иаШЈСДО. (ЕТаставиће се^

Учеше о покајању. (Наставак.) Света црква, примнвши од св. апостола учење о иокајању, продужује проповијед о њему у истом духу и у пстој сили. Она призпва на покајање и оне, који ступају у вјеру Христову и желе ступмти у спасоносно крило, и оие, који су већ ступили и стоје у њој. Док гријех још живи у смртном тијелу пашвм , иоказује у сваком од нас већу или мању силу и тијем сгтречава развитак у н.ама благодатнога царства; док ми не можемо рећи о себи. да у нама нема гријеха, да смо безгрјешни, — покајање је за нас неопходно, као спасоносио средство, које нас чисти од гноја грјеховне заразе н грјеховне повреде. Свети подвижници, који су се подвизавалп у очишћењу свога срца^не само од грјешних дјела и ријечи, него шта више и од нечистих помисли, које једва може примјетнти и осјетити човјек, говораху о погсајању усхићено. „ПокајчЕве, пише Јован љествпчник, јест обновљење крштења, савез с Богом о исправљању живота, бања смјерности, свагдање одрпцање тјелеснпх наслада, помпсао па самоосу^ење и старарне за себе, слободио од спољашњих брига, кћи наде и одречење од очајања, измпрење с Ј л осподом кроз вршење добрпх дјела, противних пређашњим гријеснма, очишћење савјестп, добровољно трпл,ење свега увредљивога, мужевно сузбијање угађања тијелу, онај, који се каје, јест непосрамљени осу^енпк', изумптељ казна са сама себе." 'Ги свети подвижници п бј ху пајглавппји сасгављачп богослужебнога чпна н оннх молитава и пјесама, које у^оше у његову садржппу. Опи су тако уредили богослужење, да се, оспм свечаних дапа, кад се спомпњу радоснн по хрпшћанпна догађаји нз историје нашега спасења у све остале дане преко годипе чује у храму проповијед о покајчњу, у