Источник

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 265

с покајањем; готов је да их с љубављу прими у свој родитељски загрљај, као што је примио расипнога сина отац, по казивању св. јеван^еља; готов је да излијечи њихове ране, ма колико да их имаду и ма како да су застарјеле и тешке; готов је да излије на њих своју благодат, која оправдава, освећује, умирује и спасава. И тако, врати се к њему, грјешна душо, и баци се у његово родитељско крило, ако ти је мило твоје спасење! Љсиод нас трии. јер не /?е, да ко иогине, него сви да до$у у ио» кајање. (2 Петр. 3, 9). Поражавајући примјер дуготрпљивости Божје према грјешницима представља историја свеопћега потопа, Допотопни људи постали су по ријечима св. Писма тјелесни , т. ј. у моралном погледу дошли су до таког стања, да је било тешко познати у њима бића, створена по образу и подобију Божју, — код њих је надвладао тјелесни, чувствени, животињски живот; једном ријечи, то нијесу били људи, већ животиње, од којих су се разликовали само тијем, што су све силе разума употребили да прона^у средства за угодности и задовољавање живота чувственога. Но милостиви Господ дуго их је штедио, Он им је дао 120 година времена, да се покају, пријетећи им истребљењем, и пустио је на њих потоп тек онда, кад су сасвим одбацили дуготрпљивост Божју и нијесу се освијестили ни тијем, што је на очиглед свима гра^ен ковчег, да се спасе од пропасти једини Ноје с породицом. Сами почетак потопа свједочио је о милоср^у Божјем. Водв нијесу од једанпут већ постепено покриле земљу тако, да су многи, у очи неизбјежне несреће, невјерујући дотле пријетњама Божјима, да ће се испунити, тргли се вапили к Богу за помоћ и успјели покајати се прије него их је вода прогутала. Ти, ма да су и претрпјели времену казну од потопа, могли су се избавити од вјечне погибељи, кад је Христос по смрти својој сишао у адску тамницу с проповије^у о спасењу свију оних, који вјероваху у његов долазак а уједно и свију душа, које некад не хтјеше да слугаају кад их очекиваше Божје триљење у вријеме Нојево (1 Петр. 3, 20). — Слава дуготрпљивости Господњој према допотопним људима. Но не мање он је дуготрпљив према свима безбрижним грјешницима, очекујући од њих покајања. Подобно савременицима Нојевим, многи хришћани живе само тјелесно, немислећи на душу, не цијенећи своје људство и хришћанско достојанство. „Који сију тијело, пожњеће од тијела трулеж", т. ј. вјечну погибао. Но човјек, докле год је жив, није лишен наде на спасење. Кад му пријети погибељ, он може да се не боји те пријетње до саме смрти као што се савременици Нојеви нијесу бојали потопа, догод није наступио. Но