Источник

Бр. 19.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 293

Сократ патријарх древних филозофа, Омир, Данте, Шексггир, Милтон, Гете и Шилер у историји појезије, Карло велики — највећи император, Наполеон — у низу војничких женија, Вашингтон, Петар вел. и др. — сва та лица, поставши свако по себи историчким иројем, морају се узети и признати за преставнике силе и моћи читавих покољења и народа. Но све су то карактери, који најочевидније показују своју ограниченост, своју принадлежност некоме народу и времену, јер престављајући у себи највећу част свога народа, с њим заједно дијеле и заблуде и недостатке свога времена и својих нација. — Мојсеј високо штован од вијерних трију религија бјеше Јевреј колико по поријеклу толико п по назорима и осјећајима. Сократ се баш не диже изнад најтипичннјих карактера класичне Јеладе. Лутер — прави Нијемац, преставник добрих и злих страна евога народа, само са националног гледшита може битн оцјењиван. Калвин и послије прогонства из отаџбине остао је Француз. Што бјеше Американцима Вашингтон само је то и могао бити им. — Свима овијем људима ми се дивимо и пред њима се клањамо; али ићи за њима свима њиховим путевима (ми) никако не можемо. — Један само Господ Хрисгос преставља Собом не тин кога год периода илн народа, него живу и најсавршенију слику вјечнога и универзалнога човјека, по којој треба да се развија и формира сваки човјек сваке народности и свију времена. — Сви велики људи као плод духа свога народа и свога времена у своме раду давали су само томе духу најбољи израз. Но Христос развијнјући се из чисто Свога властитога унутрашњега суштаства, ма да се Својим радом примицао националним формама, ипак по суштаству раскидајући њихове границе и узвишујући се над њима, открио је у Себи чисти и непомућени тип човјека и на тај начин апсолутно је оваплотио у себи идеју хуманости. Најирослављеније врлине најбољих људи састајале су се у слободној покорности земаљским законима и вијерном владању по отачком моралу, и најузвишеније тежње њихове ишле су за остварењем цијели своје отаџбине; с тога су се и њихова највећа дјела састојала у услугама отаџбини. — На против Христос у свему Своме раду ни за час се није прикључуо националним границама — тежњама и цијелима свога народа, него је безграничном љубављу Свога духа обухватао све човјечансгво и за њ' је дао живот Свој. Ево за што је Он у историји постао васпитач читавога човјечанства, као јединога живога организма, у коме циркулира најчишћа крв божанствено благодатних сила, и основалац на земљи царства небеснога или вјечнога. Јеванђеоска слика Христова тако је апсолутно и потпуно савршена, да свијет не само да није никада престављао ничега таковога