Источник

Стр. 296 II С Т 0 Ч Н И К Бр. 19.

и Арарата и Етиопије, то је оиа и била пуна загонетака, које се можда никада не бп биле ријешиле. Сада наједаипут падају преграде, које су затварале старозавјетну позорници, особпто са западне стране, п св.јежп п живоносни вјетар са истока уз јаку свјетлост провејава и расвјетљује сву ону по свој старпнп уважену књигу (Библију), и то тпјем јаче, што је јеврејска старнна од почетка до к|)аја везана са Бабилонијом и Асиријом.« Делић затим показује на основу споменнка а особито на основу књижевности клинастим писмом како се многа мјеста, о којим је ријеч у Библији, тек сада знају гдје су и наглашује вавилонску културу и њен велики степен, за вријеме цара Хамураби около 2250 год. пр. Хр. Та велика култура Вавилона утјецала је силно па оних дванаест израиљских нлемена, који се преселпше у Хахан, гдје је већ у велпко владала вавилонска култура. Индустрија, трговина, право и обичаји, све је то силно утјецало на дух и правац земље, те многе појаве у Старом Завјету доводи у свезу са том културом. Старозавјетнн новци, мјере, облик закона, принашање жртва и установа празновања суботе палази Делић сродним са записима на спомеиицима вавилонским. Сам потоп износи се да је описан на једној табли из библиотеке Сарданапала у Ниневији око 2000 година пр. Хр. Затим створење свијета, неке тачке декалога, први грпјех, пакао, све то води свој коријен из писмености и културе Вавилона. Високопреосвећени епископ Милаш износи ове Делићеве ставке у д^ректном иавођењу текста чиме је послужио многом читаоцу да се интимнпје упозна са самим предавањем чувеног њемачког научењака. Напослетку осврће се Делић и на монотеизам код Израиљћана, доказујући да је и он израз вавплонског учења. Ово Делићево предавање пзазвало је јаку опозицију иротестанских ортодоксана и рабинера. Друго предавање Делићево датира се 1903. јануара 12. у Берлину пред истим слушаоцима као и прво. У овшј свом предавању обазире се њемачки научењак и на узрујаност критике на прво му предавање. Чуди се зашто богословија не акцептује његове назоре, јер да Вавилон служн интересу фактичног познавања Библије и наводи многе примјере као доказе овој својој тврдњи. Затим наводи сличности у Вавилону и Библији као: символистичко приказивање говора и мисли, чудеса, откривења божанства (особито у сну), представе о божанству, јављање Јаве Мојснју н Арону као у Вавилону јављање богова свештепнцима и пророцнма. Ту Делић напушта своје земљиште и прелазп на богословско гдје се показује даје на туђем тлу. Напомиње како су и нротестански и католички богослови напустили становиште, да у Старом Завјету остатке старојеврејске писмености сматрају у сво.ј њиховој цјелини, за вјерску књигу која је од почетка до краја Богом надахнута. Затим Делић налази у Старом Завјету чисто свјетовних елемената као: Пјесма над пјесмама, неки стихови 45. псалма, што би све тешко било протумачити богословски. Спомиње и напуштање од католичке цркве вербалну инспирацију, по двоструке приче Старог Завјета које протурјече једна другој н пометњу у пет књига Мојсијевих која је наступила, силном прерадом.. Старозавјетни монотеизам сматра Делић чисто јеврејским национално-партикуларистичким монотеизмом, што никако не може бити израз истинитог Божјег откривења. Ал зато њемачки научењак признаје високи значај Старог Завјета као једини, своје врсте, споменик великог религијско-историјског процеса. Ваља се користити свима резултатима слободног научног истраживања да се потпомогне даље развиће рилигије, да се напусти данашња хришћанска догматпка и замијени рационалистичком вјером.