Источник

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 333

је протестантизам сматрао Библију за Богом надахнуту књигу и признаваојој безусловни авторитет у свима религијским питањима. То је трајало два вијека и то се у протестантизму зове библијски период. Његови су представници ортодоксали. Авторитет цркве у тумачењу библије замијенили су протестанти субјективизмом ; индивидуалним разумом човјека. Непоузданост и промјењљивост разума човјекова довела је Библију у стање, у које долази и свака друга књига подложена критици људској. И све оно што разум није могао да схвати и што је било надприродно избацио је из Библије, и то се зове рационалистички период. Плод свега тога је и Делић. Ово појимају и протестанти и тиме се тумачи она узрујаност, што су изазвала Делићева предавања. Против Делића усталајеи сама влада у Њемачкој, у Неггпћаиз-у 3. априла 1903. Владин извјестилац, који је дигао свој глас против модерног »негативног« богословља, каже како би требало испптивати путеве божјег промисла а не доводити у сумњу само бпће Божје. Између слободног истраживања и безграничне слободе у иредавањимтз има разлике. Професори богословља не смију својим излагањима доводити у двоумицу ученике о темељним истинама вјере. Гроф Хохентал напао је такођер Делићева предавања и упозорио како се неистинити научни иодатци у свијет турају. И сам њемачки цар Виљем устао је једним својим писмом против Делића. 0 томе је било пуно говора у свјетској штампи. Признавајући огромне заслуге берлинском оријенталном друштву, високопреосвећени епископ напомиње како би оно имало да се строго држи исторпјскога поља а не да прелази на богословско. Затим указује на деструктивни процес који се показао у религиозном жпвоту протестаната и који их је довео скоро до безвјерства. Он их упућује на хришћанске истине које је сачувала источно-православна црква и које су исте онаке какве су биле на почетку хришћанства и које су утврђене на васељенским саборима. И колико је ориенталном друштву згодно дозначена изрека Ех опеШе 1их у толико би се она могла примијенити и источној православној цркви, гдје постоји свјетлост, која би протестантизму од благотворна утјецаја била и сачувала га од невјерства. ГЈрофесор Обербек довикнуо је англиканским богословима: Ех оггепГе 1их, и то их је покренуло да ступе у договор са богословима грчке и руске цркве, како би се англиканска црква реформирала по типу источне православне. На крају расправе налази се исцрпан попис књига и чланака који су изишли поводом Делићевих предавања. И ако ова расправа високопреосвећеног епископа има на себи карактер полемички претежна је заслуга њена што нас је упознала са струјом учења извјесне групе научењака и нарочито са предаваЊима Делићевим, која су читаву литературу створила. Загонетан наслов „Ба1ле1 и. ВЉећ' неће, послпје ове расправе, многоме изгледати онолико неразумљив и тајанствен. Моја је намјера била да прикажем садржину ове, толико важне, расправе_ До сада оу изишле оцјене и прикази у 1. и 2. броју другог полугодишта овогодишњег »Богоеловског Гласника« од Илариона Зеремског, у броју »Бранкова Кола« од Ивана Маширевића и у септембарској свесци овогодишњег »Дела« од Стевана М. Веселиновића. Мостар 1903 Јован Нрохић, гимназијски катихета.