Источник

Бр. 22.

ИСТОЧНИК

Стр. 349

Покојник је пренијет у недјељу 16. новембра по подне у спроводу испраћен од многих пријатеља — одличних грађана на мостарску жељезничку станицу, а одатле жељезницом у манастир Житомислић, гдје је на катафалк смјештен у манцркви. Народ је за вријеме помена јатомице приступао покојнику, да задњи пут цјелива десницу свога многозаслужнога пастира. Покојника допратише до манастира 8 свештеника и један ђакон, а одало му је ту пошљедњу почаст и Њ. Високопреосвештенство г. Митронолит Петар Зимоњић. Свечано опијело свршено је над покојником сјутра дан у понедјељак 17. новембра прије подне, послије јутрења и св. литургије. Високопреосв. Митрополиту господину Петру асистирало је 12 свештеника и 1 ђакон и то: из Мостара: П. Поповић, конс. савј., Т. Говедарица, конс савј., Ј. Протић, гимназ. катихета, С. Симић, надзиратељ, Ј. Муцовић, свештеник, Вл. Гвозденовић, парох раштански и Р. Сировина, ђакон; из манастира Завале X. Михаиловић, игуман и Н. Вуиновић, намјесник; из Благаја Ник. Којо, парох; из Бијелог поља Ст. Шиниковић, парох; из Габеле В. Медан, парох и из ман. Житомислића П. Мулина јеромонах. Осим ових ради погреба на станицу Житомислић у понедјељак до подне дошли су још жељезницом: Љ. Влачић, прота из Метковића, Г. Јовановић, игуман, Хр. Крстић^ јеромонах из ман. Дужи и Р. Стојановић, срп. учитељ из ман. Завале, али због надошле ријеке они се не могоше превести лађом у манастир, да учествују при опијелу и сахрани, већ продужише пут до Мостара. По свршеном опијелу опроштајну бесједу у цркви држао је впреп. игуман Хр. Михаиловић, у којој је дирљиво, и лијепо изнио врлине и заслуге покојника кроз 40 година узорне службе његове, због које ће га српски народ из околине житомислићке вјечито благосиљати. Говорник је рекао, између осталог, да је покојник био један од најбољих, најсиремнијих, најзаслужнијих и најиоиуларнијих свештеника у Херцеговини, те се њиме свештенство мирског и монашког чина поносило а народ га је као оца безгранично волио, љубио и слушао... Око 1 сахат по подне покојник је пренијет на гробље »Горицу«, више ман. порте, гдје је под старим великим дубом сахрањен. * Пок. Христифор Милутиновић (по крштењу Ристо) родио се 15. октобра 1844. год. у селу Ошанићима код Стоца, у Херцеговини. Основну школу свршио је у Стоцу, а свештено-монашку у ман. Житомислићу. 8. фебруара 1864. замонаши га настојатељ житомислићки архим. Серафим Перовић. Митрополит Прокопије рукоположи га за јерођакона 21. новембра 1864. у ман. Житомислићу а за пресвитера 1. јануара 1865. у мостарској цркви. Служио је: у ман. Житомислићу г. 1865.; у Жупањцу, 1866. и 1867. год.; у ман. Житомислићу (опет) 1867.—1875., у ово вријеме био је привр. управитељ манастира од 1870.—1875., кад је у заточењу у Африци чамио настојатељ архим. Серафим; од 1875.—1878. учествовао је у народном устанку са млађим братом Ђуром; од 1878.—1880. служио је трећи пут) у ман. Житомислићу; од 1880.—1883. у Љубушком; од 1883. до смрти (четврти пут) у ман. Житомислићу. Год. 1889. блаженопок. Митрополит Серафим нудио му је игуманство и управу у чувеном манастиру Дужима код ТреЈбиња, али се он на том захвалио, јер бијаше тврдо одлучио, да умре у свом постригу, за који је највише радио и патио. По смрти архимандрита Симеона Тодоровића, 15. септембра 1902. године постављен је за настојатеља ман. Житомислића и у том својству и смрт га је