Источник

Бр. 23.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 355

баш те тајне намисли има нарочито у виду Јеремија, кад, корећи због њих цара, пише: срце је пријеварно вите свега, и по томе помисли срца нијесу доступне никоме до ли Вогу. У самој ствари ко од људи зна шгаа је у човјеку осим духа човјечјега који живи у њему (1. Кор. 2, 11), Једноме могу бити позната само спољашња дјела и ријечи другога, али је тегако по њима судити о срцу човјекову. Тешко је знати, да ли човјек лаже или не. Често се у увјеравању о пријатељству скрива злоба и лукавство. Јуда је цјеливао Христа и тијем знаком пријатељства показао Га је непријатељима. Кад би срце људско било нама тако открито, као дјела, било би лако ухватити преступнике, не би биле потребне замршене и дуготрајне истраге да се сазна пријеступ за то, да се дозна ко је прав а ко крив. Једини Бог зна, што је коме на души и од његова свезнања и правосу^а не може се нико сакрити. Ја сам Тосиод, који исиишујвм срца и бубреге, да дадем свакоме ио заслузи. Размишљај, грјешна душо, о овом свезнању и правосуђу Вожјем и кад ти се укаже грјешно искушење, призови у помоћ страх Божји, страх при мисли о Богу, свједоку не само грјешних дјела, већ и сакривених тајних мисли, о Богу — праведном судији и наградодавцу, којега није могуће увриједити грјешним животом, и ако не из љубави према Богу, а оно у крајњем случају тај страх нека те задржи од грјешнога корака. Реци скупа с Јосифом мисао, која те искушава ; Како бих учинио тако грдно зло и Вогу зријешио, који све зна и најправеднији је? Размишљање о свезнању и правосуђу Вожјем обвезно је за нас у свако вријеме, а особито у дане поста, у дане јачих подвига у борби с грјешним искушењима. У дане поста бивају та искушења силнија, него у друго вријеме. Тражи се не мало самообладање, не мале духовне опрезности, да се у ове свете дане можемо растати с грјешнима навикама, с грјешном расијаности и безбрижности, тако обилном у свагдањем животу. При томе сасвим неизбјежно пониче свијест о немоћи и безуспјешности у дјелу самопоправка, а отуда се ра^а у души туга о свом грјешном животу, раздражљивост, роптање на људе, на самога Бога, на цркву с њеним строгим правилима, не ријетко и очајање, које обузме биједну душу тако, да је она готова да баци започете подвиге. Не падај, грјешна душо, под теретом тијех искушења, знај, да су она неизбјежна за свакога на томе путу, на који си ти ступила. Давно је рекао Премудри: Ако отиочињеги радити Љсиоду, сиреми душу своју за искушење, — искушење од свијета, од сопствене грјеховне природе а особито од освете |,аволске. Непријатељу нашему неугодно је, да грјешник, који је био дуго у његовој мрежи, најпослије измакне испод његове власти, и ево он настоји на сваки

/ /'