Источник

Стр. 384 И С Т 0 Ч Н И К Бр. 24 понижење је и Богу угодно, и људнма мило. Научимо се дакле понижењу, да Бог погледа на нас и да нас оправда. Напишимо и у памети нашој држимо ријеч апостолску: »Богг ГОРДМЛП! протикитгж, 1Л1И$1Ннил1% Ж( дтт^к Е.мгодлтк.« (Твор, СВ. Тих. Задон. и књигу »Урокн и прим-ћри христ. лгобви Гр. Д&нченко«, Москва изд. Ш. стр. 317).

О светковању недјеље. — Јеванђеље Лучино XIV. 1—11. — По њемачком Милан Ноповнћ парох. (Приједор.) (Свршетак). П. Светковање недјеље може и треба да буде не само дан одмора и опораве већ и дан побожног смиривања духа, дан молнтве, уздизања срца, посматрања нас самих и размишљање о оном, што нам је потребно. Па како нам много треба таквог побожног, присебитог духа, живог и чилог посматрања које религија разбуђује, ако треба да успоставимо мир у нашој унутрашњости. ако хоћемо да доспијемо до чврстих и непоколебивих начела, која могу издржати сваку промјену судбе, те одвести до племените самосталности у нашим мишљењима. Не може се тајити, да је обично стање многих људи стање расијаносги, брзе промјене мисли и осјећаја, несталног блуђења духа, колебања између жеља, страха и наде. Хиљаду предмета из свијета који нас окружује, дјелују на нас, пробуђују преставе и осјећаје, који ради својег мноштва и различитости више пута брзо пролете испред погледа духа, и потискују се новим преставама и осјећајима; па како се код многоструких послова и потреба животних пажња дијели и дугпа се одржава у неправичној радиности, која премного и превећ различнто предузима, него што би могла игдје игпта с истрајном ревношћу учинити, при чему човјек никад не долази до јединства са самим собом, и живи више ван себе, него ли у себи, и са собом самим — и на тај начин губи из вида више цијељи свога бића Врло је добротворна у том погледу установа овог дана, који треба човјека да одведе из круга посведневне расејаности више у себе самог, а јавним Богопоштовањима, која с њим стоје у свези, треба да потпомогне побожно присуство духа. 0 заиста, ако су иначе само наша Богопоштовања оно што могу и треба да буду, ако.се с тога, у колико је све више и више могуће, спрјечава све оно што би могло присебитгст духа из нова расијати, посјетити га на мање потребе, и што би могло у часовима, гдје би требало да се он вине у сфере вигаег свијета у часовима побожне молитве. привезати га за земљу; ако се брижљиво на то пази да се незамјењује као једном код јудејског народа држање голих обичаја с битношћу Богопоштовања, да не би слово дух умртвило; ако се битно раставља од случајноги самовољног, ако се брижљиво на то пази, да се не понижава религија до простог ума, у вј.ечитом понављању истих облика ако се о том брига води, да се велике истине религије, наравствености, праве мудрости живота што јаче приближе и разуму и срцу; ако наша Богопоштовања све више и више бивају оно што треба да буду по намјери Иеусовој, — тада ће Богопосвећенн дан за свакога, који га савјесно употребљава, бити дан благослова. На њему ће се Хришћанин вјештији и способнији осјећати да се уздигне изнад земаљског и пролазног до вјечног и непролазног, и осјећаће се ојачан у вјери, која свијет савлађује, која почиње и