Источник

Бр. 3.

ИСТОЧНИК

Стр. 37

четврти и који под утјецајем велике нужде готови бјеху, да се прихвате за све само ако би ма на чему зарадили комад хљеба, да не умру од глади. Ме^у тим уличним пјевачима и свирачима било је не мало и заробљевих Јудеја. које је пошље разорења Јерусалима Навуходоносор гомилама преселио овамо, гдје им бјехне одре^ена засебна четврт. Кварећи се од дугог лежања у одређеној им „међи живљења" они се с радошћу користили дозволом, да иду у град ради увесељења његових становника својом особитом свирком и пјесмом, које ^ су на себи носиле печат ђенијално-надахнутога цара-пророка Давида, и Вавилонци их с интересом слушаху. Једна таква гомила јудејских свирача и пјевач& једном се налазаше некако у некаковом особито досадном и мрачном расположењу; распоредивши се на обали Еуфрата, можда при ушћу у њега још какве ријеке или канала, којима је био испресијецан цио град, свирачи су објесили своје инструменте на величанствене разгранате врбе, које осјењаваху бријег 1 ) и заштићаваху од жестоких зракова јужнога сунца, и ћутаху. Да ли је био ово дан успомене на неки знаменит догађај из живота своје земље као нпр. дан разорења Јерусалима, или су из домовине дознали о некој новој биједи, — у сваком случају заробљеници бјеху тужни, а неки од њих чак и плакаху, сјећајући се свога незаборављенога Сијона . .. Ова необична туга уопће веселога и сангвиничнога народа морала је обратити на себе пажњу пролазника Вавилонац^, и они, прилазећи к њима, да би се заједно наслађавали пријатном хладовином под сјенком врба на бријегу ријеке, молили су их да им свирају или пјевају што из пјесама Сијонских. Но њима је на срцу било тешко, мучила их је жудња за отачбином, а у овај тужни дан и успомена на њу, те им није било до пјесама. Како ћемо пјевати на туђој земљи ? — одговарали су они. Нами није сада до пјесама, него треба да плачемо, кад се сјетимо нашег негда славног и велељепног Сијона, који је сада гомила развалина... А и чудновато је и грубо од оних, који бјеху узрочници и .онога разорења Сијона и овога њиховога робовања, да траже од несрећних робова весеља, кад је у души њиховој било тако мрачно, тако тешко. Не, ми вам нећемо пјевати, кад нас дави успомена о биједи, која је постигла Јерусалим. И ми га никад нећемо заборавити. „Ако ја заборавим тебе Јерусалиме, — нека мене заборави десница моја, мало је то, нека моја десница брзо заборави своју вјештину — да

") О њима се често спомиње у библији нпр. Лев ХХШ. 40; Изл. ХМУ., 4. Ово је особита врста врба тзв. 8а1јх Ваћу1ошса.