Источник

источник

Стр. 39

уздисаји туге за бившом пропалом величином. Заиста је он постао „царством јежева и ритом", као што су му и предсказали пророци. Но живи и немирно се таласа и мути други Вавилон, наиме грјешни свијет с његовим страстима и пожудама. Овај нови Вавалон још већма него стари покорава себи човјечанство, својим овновима непрестано разва.љује темел> духовнога Сијона, а његова кола и копљаници, продирући у зидове духовне ограде, масама одводе становнике у ропство тијем јаче, јер је то ропство духовно. И муче се ови сужњи сједећи на ријекама вавилонским; но сјећају ли се само изгубљенога Сијона ? Да би их подсјетила на пропаст за духовнога ропства св. је црква и установила да се пред улазом у велики пост, као у вријеме духовнога ослобођења, поји стара пјесма о ропству вавилонско^г, овом символу ропства духовнога. Нека сви, који се муче у овом ропству, сјетивши се окаљаног и порушеног Сијона њиховог духовног живота, запламте правелним гнијевом против кћери вавилонске проклете разоритељке, која их држи у ропству, и нека буде срећан онај, који буде имао храбрости, да узме њену дјецу, овај изрод нечистих страсти и жеља, и да их разбије о камен. И тада ће се поново подићи зидови Сијона и синови Израиљеви ће се поново ослободити из ропства — у слободу синова Божјих. Р е љ е в о, С руског Јован Дим. ЈовановиЛ.

У славу св. Саве. Говор Гојка Ракића, ученика УШ. разреда велике гимназије у Сарајеву*). Најплемеиитија црта сваког народа као и сваког човјека јесте, да зна достојно цијенити труд и рад својих великих синова. И српски је народ срећан, што се са задовољством може да сјећа своје сјајне прошлости, њом да се дичи и поноси, и што може да велича мужеве, који су му вјеру и народност сачували. Данас гласи звона и срдаца хрле пут небеских висина са свих српских страна, да одаду дужну почаст светитељу Сави. Па п ова земља, мила сестра Савине домаје, весели се и слави име његово. А каквим онда жаром љубави треба да мјезимчад њена, чеда св. Саве, славе спомен његов! Света дужност прожима наша млада срца, да и ми узберемо ма и најмањи стручак спомена и њим даривамо свога првог учитеља и просвјетитеља. Тај је

*) Овај говор био је одређен, да га поиенуги ученик говори о оевећењу водицв у гимнавији, но сутјецајем прилика изостао је, јер је на освећењу водице говорио катихета завода преч. г. синђел Владимир БобериЛ, који нам је овај говор свсга ученика ради врсноће његове уступио за лист. Ур.