Источник

Стр. 70

Бр. 5. и 6.

црквеној подјели припахала и област зворничке епархије 1 ). Како је пак била уређена црква у овим крајевима, кад је њено стаиовништво постало претежно српско, не да се опредијелити, јер као шго је тамна историја српске цркве у то доба у опће, она је најгамнија у Босни, особито у крајевима према Сави, у данашњој посавини од Уне до Дрине. Неки историци мислр , да је прва епископија међу хришћанским Србима била Прва Јустинијана, но то не ће бити тачно 2 ). Не можемо помишљати ни на охридску архиепископију, која је бугарска творевина, те је са помјерањем бугарскога политичкога центра од исток I ка западу била и она помјерана у том правцу, од Силистрије (у средњем вијеку Дристра од римскога Оиго^огит) у Софију (Средац — УегсИка), па одатле у Охрид. Остаје нам једино рашка епископија, која је установљена) по свој прилици, за доба великог жупана Мутимира (IX. вијек) или најдаље у првој половини XI. вијека 3 ) и за дуго времена (управо до св. Саве) била једини расадник духовног живота православних Срба, особито од времена одвојења цркава (1053. г.), па и православних Срба у предјелу гореиоменуте епархије зворничке. Еад је св. Сава 1219. г. у договору с патријархом Манојлом и царем Теодором Ласкарисем установио српску архиепискоиију и у њој осам епископија 4 ), политичке и вјерске прилике српског народа у то вријеме нијесу биле повољне за напредак православља у унутрашњости Восне. Римска црква гледала је свима силама, да обори „шизматичку" цркву српску (јер су Латини сматрали православне као шизматике 8сћ18та41С1) и да на њеним развалинама рашири своју моћ, коју су хтјели распростријети помоћу Угарске, чији су краљеви одавна похлепним оком гледали на Босну и на њу од вајкада полагали неко крунско право. Сепаратизам, који је овладао српским крајевима тога доба, помогао је, да су се те римске и угарске жеље заиста донекле и оствариле, што је допринијело, да св. Сава није могао установити у Босни више од једне епископије, наиме дабарске, чија је катедра била на самој граници Босне. У то вријеме била се је и богумилска јерес дубоко увукла међу босанске Србе, да је чак основала и своју

4 ) По легенди у Мињовој грчкој иатрологији уо1. 116. засновао је цркву св. Димитрија у У. вијеку Деонтије, нреФект Илирика, но којој цркви 1е названа садашња Митровица. Крајем IX. или ночетком X. вијека бјеше у Сирмијуму епископија ; која св спомиње у повељи византијског цара Василија П. (5 2ер[ЛС00 УјТОС ЕтрсајХОи). (С. Лгесек, Бав сћпзШсће Е1етеп1 1п (1ег 1оро^гарћ18сћеп ^отепсШиг Дег Ва1кап1ап<1ег. \У1еп 1897. стр. 93 и даље).

2 ) Ји81;т1апа Рпта, чију је цркву цар Јустинијан I. обдарио иривилегијама, бјеше главно мјесто провинције Дарданије, а по домишл>ању Инглеза Ивенса идентична са римским 8сир1, чије се рушевине налаве у бливини Скопља (Источник, 1900. стр. 345).

3 ) И. Руварац, Рашки епископи и митрополити, у Гласу 1јХП . стр. 4 — 8.

4 ) Ни у броју се не слажу срп. историцн, јер једни држв, да је основано 12 (Срећковић, Ружичић, Никетић), други 10 (Дучић: Књ. рад. књ. IX. стр. 90), а трећи 8 епископија (И. Руварац^ Голубински и др.) Ово пошљедње као да највише одговара истини.