Источник

— 35 —

5*

Еог ме иаше снагом (Пс. 17, 33). Шша је још требало чинити винограду мо/ему, што му не учиних? Кад чеках да роди грожђем, затто роди вињагом? (Исаија 5, 4). Оирости нам дугове наше I (Мат. 6, 12). Не будите никоме пишта дужни1 (Рим. 13, 8). 16. Неискрено покајање. Са многих дјела својих мора се човјек стидјети. Из моментаиог интереса често чинимо таква дјела, кој I су нам од велике штете по цио потоњи живот. ТСад човјек осјети на себи пошљедице злих дјела својих, он се кнје што ја оно радио. Покајање може бити искрено, а то је онда, кад се човјек гнуша злога дјела свога, кад дође до увјерења, да му је оно дјело на зазор и затор, па тежи, да буде бољи. Но покајања има и неискреног, кад се човјек наиме каје само зато, што је наишло зло на њега, па га се рад кајањЧвм опростити. Неискрено је покајање и оно, кад се човјек моментално ма и искрено каје, али чим зло пређе, он.је онај стари, који је био и прије. Колико има случајева, да се човјек у злу или у неком пороку свом зариче, да неће више бити зао, само да га ова неприлика пређе, али са неприликом про^е и његово кајање и зарицање и заборавља, шта је обећао. Неискрено покајање у ствари није никакво покајање. Човјек се може њим извући из зла у једној прилици, али му је послије још теже, кад опет зло наи^е. Такво покајање шкоди човјеку и а) пред Богом, Који мрзи лаж и гнуша је се и б) пред људима, пред кпјим^ се такав тобожни покајник показује као вјетрењаст, невјеран ријечи својој и лажа. Човјек помогне пријатељу у невољи једанпут, али тешко ће то учинити и по други пут, кад види, да онај сам навлачи на себе зло. Неискрено покајање шкоди и у обичном животу, у свакидашњим стварима, а много више још у питању спааења нашег. Човјек, који се у гријеху свом неискрзно каје, тај се титра са својим сиасењем, највећим благом својим; титра се с благодаћу Божјом и коначно је губи, јер рачуна само са земаљским стварима. а кварећи себе таквим покајањем, затвара себи пут Божјој милости. Разумну човјеку приличи и разуман живот. У свему се ваља држати закона Божјег. А како се човјек не може одржати, да никад ни у чему не погријеши, ваља му се одмах покајати и поправити. Покајање његово ваља да је истинито, искрено, од срца, а не само ријечима, већ и дјелом, јер је само такво покајање Богу драго и човјеку спасоносно,