Источник

— 36 —

Нека се узда у таштину иреварени, јер Ке му таштина бгти илаша (Јова 15, 31). Синови човјечји... докле Лете љубити ништавила и тражити лажи ? (Пс. 4, 3). Гријех свој казах Теби и кривице своје не зашајих (Пс. 31, 5). Ако се не покајеше, сви Леше изгинуши («/1ук. 13, 3). Жалост, која је ио Богу, доноси за сиасење иокајање, за које се нигда не каје (П. Кор. 7, 10). Покајање се не цијени ио дужини времена, веК ио срдачно-ј жалости (Св. Златоусти, Опомена 1. палом Теодору). 17. 0 суровости. Једна између многих дужности човјекових према ближњима јесте љубазно, пажљиво и предусретљиво понашање према сваком човјеку. Човјек се од човјека разликује само случајним, спољашњим приликама, а природе и достојанстка смо сви једнаки, па зато ваља своју природу да поштујемо у особи свога ближњега. Гријех противан тој дужности јесте суровост или окрутно понашање ирема људима, особито оиима, који су у каквом год потчињеном одношају према нама. У суровост обично падају људи горди, који се нашли у срећним околностима, које су прилике издигле изнад других људи. Но може сваки човјек, ма био у каквом год стању и положају, бити суров и често је довољна ситница каква, да изазове у човјека такво, њега нед,остојно, понашање. Суровост долази од недовољног васпитања и од природних недостатака човјечјег темперамента. Неваспитан је човјек већином суров, или што би се рекло: необрађен, пеотесан. И један и други узрок суровости да се отклонити и гријех се овај као и свака друга болест може излијечити. Брижљивим васпитавањем се човјек оплемењава и недостатака његова темперамента мало по мало нестаје. А може се и треба да се увијек васпитава и зрио човјек а не само дијете и младић. П1то је човјек васпитанији, тим је углађенији, питомији. Ма био човјек колико умно развијен, ако је суров, он је неваспитан, јер избија из њега оно животињско. Суровост је зато велика срамота за човјека. Пошто је суровост гријех и против Бога, Који нам заповиједа, да љубимо један другога, и против људи, који имају права захтијевати од нас уљудно понашање, мора вући за собом рђаве пошљедице. Зна се, да не набрајамо посебице све зле пошљедице овога гријеха, да сурови људи не пролазе ни у ком погледу добро, јер они отуђују од себе и Бога и људе, који их се клоне као дивље, опасне животиње.