Источник

— 63 —

како је то могуће ? — Истана, није шогуке још једанаут разапети Скна Божјег онако, као некад Јудејци. Ади не разапиње ли Га многи хришћанин и данас невјерјем својим, нема ли и данас црних Јуда издајника, отпадника, исмјевача светиње хришћанске? Мислите ли, да је теже било подносити Христу крсне муке, него к-ад види хригаћанина горег од некрста? Зар је утјеха видјети крв своју залуд проливену, или зар да човјечанство Христовим страдањем иишта више не добије^ до ону крвну њиву јерусалимску, коју купише за уцјену крви Спаси тељеве ? Сјетнмо се, нобожни хришћани, да се брзо испунио онај суд, који су Јудејци изрекли сами над собом: злочинце &е злом смрши иоморити, а виноград даЛе другим вгшоградарима, који Ие му давати родове у своје вријеме. Не будемо ли и ми давали плодова, одузеће се виноград и од нас и ма ћемо постати прича потомцима, да се нашом пропашћу поуче. Било је и увијек ће бити људи, који не пазе на ријеч Божју. Ми пе треба да се за њима поводимо. Нама Хрпст к је и циљ и путевмђа. Као гато зидари бирају камен за шемељ, «,. им се неки учипи меиодесан и одбаце га, а послије шек виде, да /е он иа/бољи^ те га меЛу у угаода држи два зида , — тако и ми ваља да познамо, да је од Јудејаца одбачени Христос — Спаситељ и темељ нашем блаженству. Друге теме: 1. 0 вредноћи (ст. 34, види Т. бр. 86); 2. 0 Вожјем стрпљењу (ст. 36—37); 3. О самообмани (ст. 38). 31. 0 Бошјем стрпљењу. Свако добро дјрло Бог ваграђује, а зло казни. То већ сама нарав ствари захтијева. Тако радимо и ми људи: и ми добро хвалимо и награђујемо, а зло кудимо и казнимо. Рријех је у противности са Богом. Кад чонјек чиии гријех, он управо ради против Бога, те му такво понашање не може бити без штетних пошљедица. Бог не казни човјека, што би рад казне, него што то ГБегово правосуђв захтијева. Кмзна је уопће пошљедње средство, којим се грјешник још може добру повратити. И ми казиу унотребљавамо према својим млађима тек кад је свако друго наше средство остало узалудно, а више пута остављамо времена грјешнику, да дође до свијести. Казне, које Бог шаље човјеку, двоврсне су: времените и вјечне. Прве имају према човјеку педагошки значај; њима наиме Бог опомиње кривца, да се поправи. А вјечне казне јесу природна пошљедица и плаћа човјеку ва његову злоћу. И једне и друге казне употребљава