Источник

Стр. 362

ИСТОЧНИК

Бр. 23-

вота или учења. Тако их треба савјетовати и опомињати не једанут ии двапут, не данас и сутра него много и дуго. Послије обличења треба умирити, утјегиити ожалошИеио срце. То нам заповједа Господ кроз пророка Исаију (гл. 40), апог-тола Павла (в. Кор. 1. 3.— 5.) и др. Ап, Павле је својии примјером учио да проповједници треба да тјеше ожалошћене али не својом ријечју него Божјом. Нека слушаоц видп, да та утјеха долааи од Бога а не од човјека. Свјетска, тјелесна утјеха лишава човјека плода страдања Христових и Шегова крста. Ко добије божанску утјеху тај ће престати тужити и душа ће му се обрадовати. Но да ли може проповједник знати сва искушења, све случ деве моралног пада човјечијег и гдје да тражи материјала за успјешне ријечи? Лутер одговара на то питање, да није могуће знати сва разна грјехопадења човјечја. Исто тако није мо[ 7 уће унапријед саставити успјешне ријечи за сваки поједини случај. Изузетак могу бити само опћи случајеви. И он примјером показује, како треба тјешити онога који је згријешио против прве, друге и т. д. заповиједи (Рог^а: стр. 191—242). Проповједник, која добро зна св. Писмо и разиа стан.а човјечије душе неће доћи у неприлику у таким приликама, њему је довољно правило, да покараног, укореног треба тјеншти, охрабрити и њему не ће бити тешко. Осим тога што проповједник учи, обличава и тјеши, он мора још и умозоравати и оиомињаши. Ми смо склони лености и душа наша може лако да заспи, зато морамо увијек бдити и пазити, као домаћин над својом чељади, да се не уленимо. Па кад домаћин своје млађе гони на рад, опомињући их их на њнхове дуж^ости, то смо тпм прије ми дужни, да схватимо своју дужност у дјелима духовним, те морамо бдити и опомињати своје слушаоце, да се у свему држе ријечи Божјих и да не попуштају никаквим искушењима. На нитање, како да дворски проповједници опомињу своје господаре и дворјане, више и ниже људе од себе, одговара Лутер, да се ријешење тога питања може наћи у св. Писму. Па износи, како је пророк Илија неустрашино корно цара Ахава и његову жену Језавељу због идолопоклонства, говорећи цару у очи, да он и његов дом развраћају народ израиљеки (а. Цар. 18.). —- Пророк Јеремија у свој својој књизи пријети цару гњевом Божјим — ропством вавилонским — и опомиње га, да се покаје и обрати к Богу. — Јован Крститељ